More od olova i nebo od borova

Piše: Robert Čoban

Ponoć je na doku u uvali Sv. Nikole na ostrvu Mali Brion. Duško Ljuština sa pažnjom brižnog oca obilazi svaki brod, onaj veliki sa 300 ljudi koji ide u Fažanu i ove male glisere i jahte što voze VIP-goste u hotel „Neptun“ na Veliki Brion: „Sklonite tu užad, neko će pasti u more!“. Lidija Udovički koja se u čast 20. rođendana festivala koji kreira njena talentovana sestra Lenka – svojom voljom „bacila u more“ kada je isplivala na dok, zagrlila je Duška i obasjana ponoćnom mesečinom rekla: „Svega ovoga 20 godina ne bi bilo da nije njega!“. Odgovoran, moralan ali i lički šeret sa izrazima „odnijelo ga“, „odvelo je“, „uhapsilo ga“ koje sam još čuo samo kod moje tašte, Duško maestralno 20 godina vodi festival Ulysses kao što je gotovo tri decenije vodio pozorište „Kerempuh“ (ranije „Jazavac“) u Zagrebu. Pre tri godine gledao sam na terasi Ulysses-a kako je dočekao Ivana Todorića sa suprugom Milicom, naslednika u tom momentu već propalog „Agrokora“, nekadašnjeg sponzora festivala. Mladom Todoriću za čijim su društvom samo par godina ranije čeznuli, tada su u Zagrebu isti ti okretali leđa ali Ljuština ga je primio sa istom pažnjom kao što je dočekivao i sadašnje pokrovitelje, Vanesu Redgrejv ali i obične goste.
Par sati ranije iskrcao sam se sa broda koji iz Fažane prevozi putnike na Brione. Seli smo kao i uvek u baštu hotela „Neptun“ i naručili paški sir i malvaziju. Negde kod druge boce, na biciklu se pojavila Džoeli Kim Ričardson, holivudska glumica, našoj publici poznata kao Džulija iz serije Reži me (Nip/Tuck). Džoeli je ćerka Vanese Redgrejv, velike prijateljice Radeta Šerbedžije i festivala Ulysses i sestra glumice Nataše Ričardson, supruge Lijama Nisona, koja je 2009. tragično poginula na skijanju. Džoeli koja deluje da od snimanja Reži me 2003. nije ostarila ni dana, pozdravlja se laktovima u skladu sa praksom koju nameće „nova normalnost“, došla je umesto majke koja zbog svojih godina ne putuje u uslovima pandemije.
Inače, Hrvatska je mnogima iz Srbije ove godine prvi izbor za letovanje izvan zemlje pošto je režim ulaska mnogo liberalniji nego u Grčku, Bugarsku ili Crnu Goru – negativni PCR test ili potvrda o boravku 14 dana u nekom smeštaju (što bi trebalo da znači dvonedeljni karantin). Rovinj, Brioni i cela Istra puni su gostiju iz Srbije, sretao sam ih na svakom koraku.
Stihovi Oliverove Cesarice dopiru sa terase hotela „Neptun“ sa druge strane luke na Velikom Brionu. Moja soba u hotelu „Karmen“ – nema klima-uređaj ali ima jedan od najboljih pogleda na Mediteranu. Kada se nakratko namaknu oblaci nad luku, sve je kao u Arsenovim stihovima iz najpoznatije Šerbedžijine pesme („more od olova i nebo od borova…”).
Hotel je 1913. sagradio Paul Kupelvajzer, austrougarski industrijalac koji je 1893. kupio ceo arhipelag sa planom da na njemu razvija turizam. Kupelvajzer je pristupio realizaciji svog plana germanski ozbiljno. Da bi suzbio malariju, obraća se čuvenom bakteriologu Robertu Kohu i ovaj prvo šalje svoje saradnike, a zatim i sam dolazi na Brione. Prema njihovim uputstvima zatrpane su sve bare, legla komaraca – prenosnika malarije, a bolesnici su lečeni kininom. Već nakon jedne godine nije bilo novoobolelih.
Posle tog uspeha počinje gradnja većih hotelskih objekata i do 1913. godine izgrađena su četiri hotela, s ukupno 320 soba, i desetak vila. Godine 1908. dovedena je i voda s kopna. Ostrva su bila reklamirana i kao klimatsko lečilište, a od 1910. god. imali su i svoj nedeljnik „Brioni-Inselcajtung“. U „Kući za čamce“, secesijskoj lepotici koja je sačuvana u luci, nekada je radio lokalni lekar a danas se nalazi mali muzej u kojem saznajemo da su u to vreme među gostima Briona bili i rumunski kralj Mihajlo, slikar Gustav Klimt, pronalazač Guljelmo Markoni, nadvojvoda Franc Ferdinand, književnici Džems Džojs i Tomas Man, kompozitor Rihard Štraus…

N
edugo posle rata, 1947. prvi put na Brione stupa noga Josipa Broza Tita i to će odrediti novu istoriju arhipelaga, još spektakularniju od one iz secesijske epohe. Dve godine kasnije, Brioni su određeni za Titovu rezidenciju na moru. On je ovde kao domaćin i državnik primio 53 šefa država i partija, još više premijera, ministara ili delegacija stranih država. Od kraljice Elizabete Druge preko Gadafija, Hruščova i Gorbačova do etiopijskog cara Hajle Selasija. Od Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona do Sofije Loren i Đine Lolobriđide. Cela planeta je tokom tih trideset godina, posebno poslednju deceniju pred Titovu smrt – dolazila „na noge“ prvom čoveku Jugoslavije. Ovoj epohi posvećena je i izložba Tito na Brijunima nakon koje jedino što može čovek da zaključi je kako sve države nastale raspadom Jugoslavije u narednih hiljadu godina neće uspeti da ostvare ni delić međunarodnog ugleda i prestiža koji je Tito priskrbio SFRJ tih godina. Ispred muzeja parkiran je i 5,6 metara dug Titov „eldorado kadilak“ iz 1953.
Kao i godinama unazad, povod za moj dolazak na Brione bio je sada već čuveni festival Ulysses koji 20 godina organizuju umetnički i bračni par Lenka Udovički i Rade Šerbedžija, pod organizatorskom palicom maestralnog gorepomenutog – Duška Ljuštine. U godini kada su otkazani pulska Arena, festivali u Motovunu i Grožnjanu, Šerbedžijin festival na Brionima jedini je ovakav događaj koji se održao. Koncert u čast 20. rođendana festivala održao se na nesvakidašnji način: bina je bila na kopnu dok je publika posmatrala program sa brodica koje su se načičkale ispred. Pored domaćina, nastupili su i Gabi Novak, Vlatko Stefanovski, Damir Urban, Darko Rundek, Matija Dedić… Putem video-poruka javili su se glumci i reditelji koji su ovih 20 godina učestvovali u programima festivala a posebno emotivan deo bio je posvećen učesnicima koji više nisu sa nama, među kojima je i Nebojša Glogovac koji je glumio u predstavi Pijana novembarska noć 1918. Koncert je trajao idealnih dva i po sata i sve je proteklo savršeno ako se izuzmu dve devojke u kupaćim kostimima koje su sa jahte koja se smestila najbliže bini, očigledno ohrabrene sadržajem čaša koje su držale u ruci – toliko glasno govorile dok je Rade na kraju koncerta recitovao Ne daj se, Ines da je nas nekoliko došlo u iskušenje da ih „bacimo umore“.
Brioni su nacionalni park i svi objekti na njemu su u vlasništvu države, što ima brojne negativne ali i nekoliko izvanrednih pozitivnih efekata. Na ostrvu nema automobila, sve je nekako kao zamrznuto u vremenu, kao da ste u nekoj 1983. godini, na terasi za vreme doručka hotelski pijanista svira klasične melodije, nema lokala sa glasnom muzikom, nema „pijanih Engleza“ i „bahatih Rusa“ kao drugde širom Jadrana, samo neki fin svet, među njima i dosta Beograđana. U mojoj sobi interneta ima samo na terasi, a povremeno možeš i da ga „ukradeš“ sa neke od jahti koje su ukotvljene nekoliko metara dalje.
Sve je ovde nepretenciozno, pomalo derutno ali sa šarmom koji donosi neobična mešavina austrougarskog i socijalističkog šmeka, kao direktna posledica Kupelvajzerovih 20 i Titovih 30 godina na Brionima – dve la belle epoque arhipelaga. Sve pre, posle i između, nije imalo taj sjaj.

Tekst je prenet sa portala nedeljnika NIN.