Miša Gleni, britanski novinar i rektor Instituta za humanističke studije u Beču

Razgovarao: Stefan Slavković, Izvor: NIN

Operacija u Banjskoj je bila amaterski izvedena, pretpostavljam da je bila deo šireg plana da se poveća količina oružja na severu Kosova. Da sam zapadni diplomata i da moram da motrim na Izrael, Palestinu, Rusiju, Ukrajinu, Jermeniju, Azerbejdžan, rast populizma u EU, mogući povratak Trampa na vlast, pomislio bih da je kosovsko pitanje najbliže odgovoru i potrudio bih se da do njega dođe. Da li bi to značilo da je po sebi lako – nipošto

Britanski novinar i rektor Instituta za humanističke studije u Beču Miša Gleni spada među retke zapadne eksperte čije znanje o balkanskim pitanjima neretko nadilazi obaveštenost ovdašnjih stručnjaka. Novinarsku karijeru započeo je kao dopisnik Gardijana i Bi-Bi-Sija iz centralne Evrope, a novinarsko ime stekao je početkom devedesetih godina, dok je kao reporter s terena izveštavao zapadnu publiku o ratovima koji su doveli do raspada Jugoslavije. Objavio je knjige o međunarodnom organizovanom kriminalu (MekMafija, DarkMarket, Nemezis), ali i nekoliko knjiga posvećenih istočnoj Evropi – Ponovno rođenje istorije, Pad Jugoslavije: treći Balkanski rat, te Balkan: nacionalizam, rat i velike sile; poslednja knjiga pratila je procese dugog trajanja od početka 19. veka do 1999. godine.

U Beogradu je bio prošle nedelje, kada je učestvovao na panel-diskusiji „Srbija, Balkan i Evropa u globalnim izazovima“ organizovanoj povodom trideset godina rada Beogradske otvorene škole (BOŠ) u Domu omladine.

Šta ste prvo pomislili kada ste čuli za incident u Banjskoj?

„Da je sama operacija bila čudnovato i neverovatno amaterski izvedena. Činilo se da nisu imali jasan plan onoga šta su hteli da rade, šta god to bilo. Pretpostavljam da je operacija bila deo šireg plana da se poveća količina oružja na severu Kosova. Da li je kosovska policija dobila dojavu da se to dešava ili je slučajno naišla, ne znam. I rekao bih da je incident veoma osramotio Srbiju“, kaže Gleni za NIN.

U svojim knjigama o raspadu Jugoslavije pisali ste da je odgovornost moguće naći na mnogim mestima, ne samo na srpskoj strani…

Odgovornost je bila na više strana, pre svega na srpskoj i hrvatskoj. Ne toliko na bošnjačkoj. Pre no što su Hrvati ubedili Nemačku da prizna njenu nezavisnost, svega su dve osobe znale koliko bi to priznanje imalo negativne posledice – Alija Izetbegović i Kiro Gligorov. Uvideli su da će u eventualnom raspadu Jugoslavije verovatno najviše nastradati dve njene istorijski najranjivije regije, Bosna i Makedonija. Makedonija je bila pošteđena užasnog nasilja, što se u slučaju Bosne nažalost nije desilo. Ipak, dan-danas se o Makedoniji može govoriti kao o regiji koja je posebno osetljiva baš zato što se Jugoslavija raspala. Za dešavanja devedesetih su najodgovornije strategije Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića.

Da li vam medijsko praćenje rata u Ukrajini i rata u Izraelu i Palestini deluje kao borba za dušu i savest zapadnog dela međunarodne zajednice?

Rat u Ukrajini je veoma jednostavan. Reč je o narušavanju suvereniteta Ukrajine, koje je počelo još 2014. godine i koje je svoj pun oblik dobilo u februaru 2022. godine. Taj, potonji događaj je u velikoj meri izmešao globalne geopolitičke karte. Mislim da niko još ne može skroz da pojmi njegove posledice, uključujući Zapad. Dešavanja u Nagorno-Karabahu, to jest Arcahu, odvila su se posle okršaja u Banjskoj. Tokom upada azerskih snaga u tu regiju, ruski mirotvorci su stajali po strani i posmatrali etničko čišćenje nekih 120.000 Jermena. I to je u vestima bilo oko pet minuta, jer se toliko stvari događa da je ponekad teško ispratiti. Potom sledi sukob u Izraelu i Palestini, čije će implikacije dalekosežno biti ogromne. Svi ti događaji nisu međusobno zavisni, ali su povezani. Odnosi Irana i Rusije su drugačiji no što su bili. Mnogo su prisniji. Ako se Iran umeša u sukob Izraela i Hamasa, to će značiti dalji domino efekat – Netanijahu je u prethodnim godinama uložio mnogo napora da kultiviše Putina, ali već se sad vidi da je Putin shvatio da njegovi strateški interesi ne obuhvataju preveliku podršku Izraelu. Ukrajina to vidi kao priliku da se približi Izraelu i tako se dokopa njegove dronske i drugih tehnologija. Svaka od navedenih drama ima svoje manje zaplete koji će proizvesti nove.

Na šta tačno mislite?

Recimo, siguran sam da Rusija nije imala direktno učešće u dešavanjima u Banjskoj, ali je Putinu svakako u interesu da Srbija i Kosovo budu destabilisani i da se tako skrene pažnja s Ukrajine. Ispostaviće se da Banjska deluje kao dečja igra u odnosu na Nagorno-Karabah, Izrael i Palestinu, pa i očigledni neuspeh ukrajinske ofanzive. Jeste se srpska vojska približila granici s Kosovom, ali je te položaje i napustila posle 24 časa. Zna Vučić da je na Kosovu raspoređeno 4.500 vojnika Kfora i da ni na koji način ne treba da stupa u sukob s NATO-om. To ne znači da Banjska neće imati ogromne posledice, ali će one biti po Srbiju. Veliko je pitanje hoće li biti istrage i šta će biti s Radoičićem, a onda i sa zvaničnim Beogradom.

Godine 2016. moderirali ste razgovor Edija Rame i Aleksandra Vučića na Beogradskom bezbednosnom forumu. Kako vam njihov odnos deluje danas?

Nije tajna da su njih dvojica razvili bliske poslovne odnose. To vidimo na primeru projekta „Otvoreni Balkan“. Paradoksalno, to bismo videli i svaki put kada bi se tokom prethodnih godina odnosi Prištine i Tirane pogoršali. Delovalo je da Vučić i Rama razmišljaju o široj slici. Ali sada je očito da se njihov odnos promenio. Rama dosta oštro kritikuje i Vučića i to kako je Srbija delala dok je Banjska bila aktuelna. Ali, dugo su oni na vlasti i siguran sam da će obnoviti odnose ako prilike u Srbiji i Albaniji to zatraže. I, naravno, ako odnosi Beograda i Prištine budu bolji.

A kako vam deluje perspektiva odnosa između Kosova i Srbije?

Moram reći, pre šest meseci mi se činilo da se bližimo dogovoru. Bio sam oprezni optimista. Više nije tako i u svetlu drugih dešavanja će biti zanimljivo videti koliko će međunarodna zajednica da uloži napora u otopljavanje odnosa. S jedne strane, stvar je jednostavna. Na severnom Kosovu živi nekih 20.000 Srba. Mnogo je primera iz istorije i drugih podneblja da je moguće pridobiti poverenje ljudi, a i Beograd i Priština su se poigravali s njihovim strahovima i osećanjima. Obe strane moraju da razumeju da se možda radi o nevelikom broju građana, ali da na toj teritoriji cirkuliše mnogo oružja. Situacija se može pogoršati ako ljudi osete da ih njihovi centri moći koriste kao pione u šahu. Zadatak svih je relativno jasan, ali jasan je već dugo. Posle nekog vremena, pesimizam počne da se upliće u pregovore i razgovore. S druge strane, da sam zapadni diplomata i da moram da motrim na Izrael, Palestinu, Rusiju, Ukrajinu, Jermeniju, Azerbejdžan, rast populizma unutar EU, mogući povratak Donalda Trampa na vlast… pomislio bih da je kosovsko pitanje najbliže odgovoru i potrudio bih se da do njega dođe. Da li bi to značilo da je po sebi lako – nipošto. Naročito ako imate Vučića koji nije uveren da će Rusija doživeti poraz u Ukrajini i koji ne želi da joj uvede sankcije. Avioni lete od Beograda do Moskve i nazad svakodnevno. Vučić ne želi da ruši mostove s Putinom. A Srbija istovremeno preko Bugarske prodaje municiju Ukrajini, a možda i naoružanje. U svemu što Vučić radi postoji doza neodređenosti. Da li će želeti da postigne dogovor o severu Kosova, da li će to želeti Kurti – ne znam, zavisi od njih. Ali, da sam zapadni diplomata, potrudio bih se da se potrude.

Odavde se čini da se Vučić udaljava od Rusije i da se približava Briselu i Vašingtonu, razvijanjem energetske nezavisnosti i u dijalozima, jer – šta je alternativa, i za Srbiju i za njega?

Nije on blizak s Rusijom jer je Rusija ekonomski raj za Srbe ili zbog istorijskih veza koje, ako ćemo pravo, i ne postoje. Taj me argument na Zapadu uvek iznervira. U poslednja dva veka, prijatelji Srbije su bili Austrija, Nemačka, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD. To se izmenilo s bombardovanjem SRJ 1999. godine, ali se i ono dogodilo s odobravanjem Rusije, doduše ograničenim. Rusija je vojno ušla na Kosovo, ali kad je potpisano primirje. Vučić je blizak s Rusijom jer na taj način čuva podršku u delu srpskog društva. Zna on veoma dobro ono što redovno saopštava liderima sa Zapada – ekonomske veze Srbije protežu se ka EU, ne ka istoku. Spoljnotrgovinska razmena je nesporna. Nije neosnovano pomisliti da Rusija i dalje može da pobedi u Ukrajini, a ja verujem da on u to veruje.

Istovremeno je reč o paradigmatičnom stabilokrati, a to je u Srbiji skoro pa nemoguće bez podrške Zapada.

Saglasan sam, u izvesnoj meri. On govori različite stvari različitim ljudima. Kaže da želi u EU, a prijatelj je s Viktorom Orbanom koji je glavni disonantni glas u EU. Zna kako EU gleda na Putina, ali svejedno ode u Peking gde se s njim rukuje. On neguje politiku svesne neodređenosti. Možda ljudima u Srbiji deluje jasno, ali spolja ne. U Srbiji je veoma moćan, politički, ekonomski, i siguran sam da se malo šta kod vas desi bez njegovog znanja. Pametan je tip, nije glup.

Verujete li da je EU previše zavisna od SAD?

To je velika debata koja se ne tiče toliko Rusije koliko Kine. Amerika vrši pritisak na EU da prati njen prilično nepopustljiv odnos prema Pekingu. Meni ne deluje da je EU odlučila kuda će. Njena prednost i ujedno slabost je postojanje više različitih spoljnopolitičkih kurseva koji teku istovremeno. Imate Nemce, Francuze, Višegradsku grupu. Mislim da budućnost EU zavisi od razvoja novih tehnologija, jer EU uopšte ne učestvuje u tom nadmetanju. Bajden je 2022. godine progurao usvajanje Zakona o smanjenju inflacije koji je veoma važan. EU je nekonsolidovana, kaska. Mislim da kasni i u formiranju lanaca snabdevanja kritičnim sirovinama, spora je u nalaženju svog mesta kada je reč o razvijanju mikroprocesora i tehnologija neophodnih za snabdevanje solarnom energijom, vetroenergijom, za proizvodnju električnih automobila… u čemu Kina prednjači. Mislim da će EU nastaviti dosadašnjim putem, zajedno sa SAD, ali da trenutno u to još nije sigurna, jer je previše nepoznanica na stolu.

Premijerka Ana Brnabić je rekla da će Srbija biti spremna za članstvo u EU do 2030. godine i da će čin priključenja najviše zavisiti od Brisela. Da li se slažete?

Znamo da EU ima relativno jasan okvir, preduslov, za članstvo Srbije, a to je priznavanje Kosova kao nezavisne države. Ako do toga dođe, na mestu vlasti u Srbiji bih se veoma potrudio da Srbija uđe u EU do 2030. Mislim da je to moguće. Ne treba zaboraviti, Srbija je ekonomski najnaprednija i najuticajnija država na Zapadnom Balkanu. Privlači inostrane investicije brže i više od drugih. I, naravno, morala bi da uloži veliki napor u sprovođenje unutrašnjih reformi. Skepsa prema novim članstvima već je rasprostranjena. S druge strane, ako vidite kako zapadni mediji – Špigl, Bi-Bi-Si, Njujork tajms, Gardijan – pišu o odnosima Srbije i Kosova, Kurti je taj kome se dodeljuje podrška, a Vučića, koji je inače kompleksan političar, svode na Putinovog čoveka na Balkanu koji želi da proširi kontrolu na Kosovo i Republiku Srpsku. Zaključak je – Srbija ovo želi, Srbiji ovo odgovara, i mislim da će morati da se rebrendira.

Pisali ste o istoriji državotvornih nacionalizama naroda na Balkanu. Danas, 2023. godine, na primerima Crne Gore, Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine, pa i Srbije, vidimo da procesi izgradnje etnohomogenih država opstaju.

Nadam se da će pristupanjem Zapadnog Balkana EU doći do uklanjanja otrova iz svih nerešenih pitanja, pa i tog. Nisam siguran da će to da se desi. Niko u Evropi nije imun na populizam. Vidimo to na primerima Poljske i Mađarske. Desničarska Alternativa za Nemačku (AfD) je na izborima u Hesenu osvojila ogromnih 18 odsto, a reč je o zapadnoj Nemačkoj gde desnica nikada nije imala veliko uporište. Prostora za rast nacionalističkih opcija ima i u srcu EU, ne samo na Zapadnom Balkanu.

Tekst je prenet iz NIN-a.