Miki Manojlović: Svet će uništiti mržnja, a ne korupcija

Autor: Dragan Jovićević, NIN

Film Južni vetar i u svom drugom delu je postigao veliki komercijalni uspeh. Vi ste se ekipi Južnog vetra priključili od serije koja je emitovana na našoj tv, a koja je takođe bila jedan od najgledanijih. Za početak, kako vi doživljavate Južni vetar?

U ogromnom broju televizijskih serija koje se ovih dana godina prikazuju na svim dostupnim kanalima sa i bez nacionalne frekvencije Serija Južni vetar zauzima vodeće mesto po gledanosti i popularnosti. Nekad, kad sam se prvi put susretao sa filmskom kamerom, učeći sve što vas profesori glume na FDU ne znaju i ne mogu naučiti niti pripremiti vaše biće za veliku životnu avanturu, za dugo putovanje kroz sopstvene nepoznanice sve do katkad  iznenađujućeg upoznavanja jedino i samo vašeg “onog iznutra “, bio sam deo čuvene serije Otpisani. Popularnost Otpisanih je bila u to vreme nemerljiva. Jugosalavija je bila prikovana za male ekrane uživajući u tv fenomenu tih dana i godina. Tada, kad sam počinjao svoj ljubav sa filmskom kamerom nije bilo mnogobrojne tv produkcije kakva je danas. Nije se mogao upoređivati domet Petorice otpisanih ni sa jednom tv produkcijom. Otpisani su bili i ostali skupoceno tv nasledje mnogim generacijama koje nisu bile rođene u vreme snimanja serije. Danas je ogromna gledanost tv serije i filmova Južni vetar i Ubrzanje fenomen bez premca. Cenim uspeh najnovije generacije filmaša koji su stvorili Južni vetar. Scenarista, reditelja, scenografa, snimatelja, kostimografa, tonaca, električara, majstora maske i svetla, producenta i sjajnih glumaca bez kojih pravi film nikako nije moguć. Volim što sam bio u njihovom društvu podjednako pažen kao što sam ja pazio i uvažavo njih. Mi ćemo se ponovo okupiti sledeće godine i nastaviti ličnu avanturu refleksa na ovaj tren koji živimo.

Kako objašnjavate toliku popularnost filma? Sa ovolikim ciframa je već izvesno da nisu u pitanju samo fanovi i ona mlađa populacija, već i mnogo šira publika?

Ne znam koliko ljudi godišnje napusti našu zemlju i okolne zemalje popularno zvani “region” ali ako su približno tačne tvrdnje vladinih organizacija naše i stranih država, radi se o regionalnom  godišnjem odlasku koji se meri u stotinama hiljada ljudi. Zapitam se, između ostalih pitanja koje sebi postavlja, ko to, ipak, u milionskim brojevima gleda film. Fenomeni se teško daju objasniti. Mladost regiona obožava Južni vetar, očigledno ga gleda dobar deo populacije srednjeg životnog doba. U loše vreme za postojanje filma na velikom ekranu u vreme interneta i svih mogućih nosača slike i zvuka može se reći po broju bioskopske publike da Južni vetar gleda i starija populacija.

Kako smo mogli da pročitamo – Južni vetar je u Hrvatskoj, baš kao i u Bosni napravio neverovatan rezultat. Da li vam se čini da kultura prevazilazi granice, i da ovakvi filmovi razbijaju neke stereotipe? Dok nas političari stalno svađaju, kulturni prostor nas miri…

Staro, opšte mesto naše stvarnosti jesu mostovi koje kultura gradia politika ih ruši ili ne koristi. Kako kad. Ruši ih srastno uvek pred velika stradanja kao što ih je godinama tiho, ispod oka, rušila do smrti Tita. Nakon njegovog odlaska petorazredni političari su to činil javno, planski, primitivno organski  pripremajući se za oslobođenu primenu mržnje  putem ubijanja, praćeni  hiljadama  napaljenih masa tog novog vremena izgrađenog na ruševinama predhodnog. U tom starijem novom vremenu  od 9.Maja 1945 stoji osnovni uzrok svega što se dogodilo i do danas se događa – nije se uradila prva, osnovna stvar u državi – izvršila denacifikacija.

Posle strašnog Drugog velikog rata na talasu radosti preživelih i građenja srećne budućnosti koja je bila tako blizu da se od blizine nije ni videla, građene su nove vrednosti na temelju podrazumevanja dobrih  strana izostanka denacifikacije Jugoslavije od 1945 nadalje. Lažno stanje jedinstva hranilo je primitivizam i ekstremni, tada skrivan, nacionalizam. Međunarodni tretman  te države od strane onih koji se uvek pitaju i odlučuju o sudbinama malih je omogućio  jugouspavanku podržavajući je dolarima. Stvorena je velika grupa, do tada na sve poznate načine porobljenih, izrabljivanih, rasturenih država,nacija, rasa, pod imenom Nesvrstani. Veliki broj tadašnjih članova Nesvrstanih je kasnije, kad je bilo potrebno, ponovo rasturen bio bombardovan, rušeni su režimi i spolja i iznutra, tako da je i ta oaza mira i ljubavi, nesvrstane  jednakosti postala fatamorgana. Ostali su negde samo poneki relikti umetnnika nesvrstanih zemalja. Pao je Berlinski zid. Pokret više nije bio potreban. Prirodni resursi nisu više nesvrstani. Svrstani su u strane državne kompanije zapadne hemisfere i podeljene narode, veski rasno, politički. Idila.

Ovde, u beskrajnom prostoru umetnosti ‘regiona“ mada gušena, nije nestala krativnost, pamet, sloboda, nastala su dela koja idržavaju iskušenja vremena koje prolazi, veliki umetnici su dali svoj obol smislu postojanja, stvaranja, dali najbolje delove sebe ljudima državi, Evropi i svetu uprkos tvrdom režimu u svim njegovim varijantama do 1991. A potom haos. Nesreća koju umetnost nija mogla da spreči. Politika je mogla. Mnogi umetnici su prestali to da budu kada su haosu dali sebe. Neki nisu dali sebe i ne daju ni danas sebe gradeći i dalje mostove koji se lako ruše a teže stvaraju.

Posle oktobarskih promena, ovde, promena kojima su umetnici bili itekako potrebni i zaslužni što je do njih  došlo,  politika ih, voleći samu  sebe, brzo zaboravlja , pokazuje svoje neznanje, kulturnu nezrelost,  donosi 2009 za kulturu očajan zakon čije posledice snosimo, sa svim neuspelim pokušajima izmena do danas. Lustracija nije sprovedena. Da, stara istina je ponovo naučena.Politici smo potrebni kako ali na kratko. Ipak, sve se nadam da će primere pojedinačnih i katkad institucionalnih teško građenjenih kulturnih veza, mostova, sa Podgoricom, Prištinom, Skopljem, Sarajevom, Zagrebom, Ljubljanom, inspirisati političare da kulturu razumeju, shvate njen izuzetan značaj, posebnu priliku u prevazilaženju loših odnosa. Sve se nadam da su prošle pokazne vežbe pozorišta, književnika, filma, pesnika, slikara nastale u vremenu posle ratova primeri koje treba shvatiti, svakodnevno ih se sećati, primeniti gde god se to hoće. Kulturom možemo skratiti  deceniska neslaganja sa samima sobom i sa susednim državama. Još nešto, osnovna stvar koju bi daroviti političari trebalo da shvate jeste činjenica strateškog značaja kulture i izuzetne brige za nju.

Da li se u Srbiji dovoljno izdvaja sredstava iz budžeta za kulturu? Šta mislite, kako će kultura uopšte preživeti vreme nakon pandemije? Da li imate utisak da će se u vremenima koje dolaze ljudi više okrenuti egzistencijalnim pitanjima, i da će kultura biti skrajnuta?

Ne, ne izdvaja se dovoljno sredstava za kulturu. Povećanja postoje, ali je pitanje kako su sredstva raspoređena. Kako se i ko ih upotrebljava. Naš kulturni prostor je mali ali nije tesan.Ima prostora za sve načine izražavanja .Koliko novih knjiga godišnje puni knjižare, to je velika radost i još jedan dokaz vitalnosti i neuništivosti talenta. Pravi dar uvek nađe svoj put do čitalaca, do filmske , posebno pozorišne publike, do koncerata i u zadužbini velikog Kolarca koji je nije uspeo da utiče na   današnje bogate majstore svojih zanata. Kolarac i svi veliki ljudi koji dadoše ljubav i novac gradivši zadužbine nisu mogli pretpostaviti da će tamo neka generacija posle njih biti toliko nekulturna, a sa toliko puno novca. Slabost je to ovdašnjeg mentaliteta, nema osećanja, čast retkim izuzecima, da se svojoj državi mora ostviti zidan dokaz da je volite i pazite na nju. Da pripadate civilizovanom društvu koje manje ceni  izazove i pogodnosti Marbelje, Kajmanskih ostrva, Monaka, Hong Konga, poresko rajskih krajolika od potrebe da svojoj sredini ostavite nasleđe  koje će opominjati  sledeću generaciju veoma uspešnih ljudi da nastave delo zaboravljenih predaka u čijim zadužbinama danas živimo na razne načine. Dakle, postavlja se pitanje, da li posle svega nedorečenog od 1945 do danas postoji svest i znanje da samo kulturni pojedinac menja svet, a ne masovna talasanja u vidu hajd’mo ručice gore  od sreće splavarske šabanije ili pod pretnjom oružja.

Uživamo da gledamo kako se “igrate” s likovima negativaca na filmu, ali da li imate moralnu dilemu kada prihvatate tu vrstu uloga? Da li je svet prepušten samo lošim momcima?

Bez mistifikacije, gluma je neobjašnjiva. Gluma nije ponašanje. Glumci ponašanja su zanatlije. I tako mora biti. Pozdravljam. Gluma koja podrazumeva vladanje zanatom i raznim tehnikama i ide dalje jeste istinsko postojanje na sceni. Ne ponašanje. Smisao putovanja kroz nepoznate oblasti mog “onog iznutra” jeste potraga za osećanjima, inteligencijom, strukturom ličnosti koja je skoro uvek složena i ambivalentna. Dogodi se da u sebi pronađete mrak koji niste ni slutili da je u vama. Prepoznate ga, uplaši vas, prihvatite ga, razvijate ga do kraja, postajete njegov deo i kad se to dogodi, kad je mrak osvojen, vi izloženi sopstvenom pogledu gledalaca to zaista jeste. Tada počinje igra, igra duha u svim pravcima. Takva igra duha se takođe zove gluma.Teško opisiva sloboda. Ona postaje velika, magična kada i vi koji niste u meni postajete njen deo.

Ima li spasa za svet i za našu zemlju, koja je duboko ogrezla u korupciji? Da li ste o tome razgovarali dok ste snimali nastavak Južnog vetra? (ukoliko o ovome date odgovor u nekom od prvih pitanja, naravno preskočite)

Neće korupcija uništiti svet toliko brzo koliko će ga brzo uništiti mržnja. Mržnja je ime današnjice. Skrivena reč u mnogim srcima a tako vidljiva. tako prisutna. Na svakom koraku vreba. Sve iz nje potiče. Teško se u sebi podnosi a lakše se u drugima prepoznaje.Zato je još opasnija. Mržnja se krije iza nezadovoljstva, nanesenih uvreda, nepravdi, iza nemoći da svoj zivot učinimo boljim, iza lažno ljubaznih osmeha, prijatelja koji će vas izdati kad tad i koji vam i nisu bili prijatelji. Ego, veliki zli ego tera vas da prodate dušu za nešto. Kao Geteov faust. Nešto. Kako dobra reč nešto. Zatim samosažaljenje koje zapravo skriva mržnju prema samom sebi. To će nas uništiti.

Koliko su vas lično pogađali napadi javnosti na društvenim mrežama? Može li čovek ikada da se na to privikne?

Nemam društvene mreže. Imam e mail. Nikoga nisam napao putem društvene mreže. Ni morske ribe nisam napadao mrežom. Uvek udicom ili roneći na dah podvodnom puškom. Vi i riba u njenom prostoru.Sportski i dosta fer zar ne. Ne kaže se “snalazi se kao čovek u vodi već izreka o dobroj adaptiranosti je” kao riba u vodi”. Loviti udicom je veština od davnina neophodna da bi se prehranili. Napadati ribu u njenom prostoru je mnogo teže. Ima neke borbe sa prirodom u tim trenucima.Jedan na jedan. Ne flota sa mnogo lovaca mrežom na jednu ribu. Kako se riba povlači i skriva  u sve veće dubine postaje vrlo teško i borbu sa njom retko dobijate zato što niste riba. Čovek ste. Nadbiskup Stanislav Hočevar mi je pre neki dan na prigodi na koju smo bili pozvani proslavljajući 75 godina od osnivanja Saveza slepih srbije i 50 godina trajanja  biblioteke za slepe u jednom trenutku rekao  “Bog je stvorio čoveka da ima leđa”. Da, svaki čovek ima leđa koja mora da nosi i mišljenje koje nose društvene mreže. Velika idila čoveka i društvenih mreža traje. Teško će to ići. Teško kad je masovno. Ketch 22 je u tome što je prvu društvenu mrežu stvorio, naravno, jedan čovek a uhvatio dobar deo čovečanstva u mrežu.

Ono što se dogodilo u Filmskom centru Srbije, sa poništavanjem konkursa eminentnih autora, nakog čega je usledio napad na Gorana Markovića sa svih strana, otvorilo je iznova pitanje cenzure i kažnjavanja za javno izgovorenu reč. Da li vam se ponekad čini da nas je vlast odvela civilizacijski unazad? Da li je slučaj FCS i Goran Marković paradigma jednog mraka?

Voleo bih da odgovor na ovo pitanje bude tretiran kao prethodni odgovori. Događaji u FSC imaju više aspekata. Ne samo ovi poslednji, već i dugogodišnji događaji sa kojima javnost nije upoznata. FSC nema autonomiju. FSC bi trebalo, kao u svim državama solidne kinematografije odvojiti od ministarstva kulture i osnovati samostalni Nacionalni filmski centar. Naša kinematografija odavno zaslužuje nezavisan filmski centar koji odgovara samo svom osnivaču.Vladi Srbije. Dugogodišnje iskustvo nas uči, da je više nego teško svake godine raspisivati konkurse za filmove svih vrsta, razvoj scenarija, koprodukcije itd, zato što statut FSC nalaže da svaki konkurs mora imati komisju koju imenuje direktor FSC a odluku potvrđuje  Upravni odbor FSC koji broji devet članova. Potrebno je svake godine pronaći 50 markantnih umetnika koji  podeljeni u komisije vrednuju  projekte. Isti mogu biti birani dva puta zaredom. Pauza, pa onda opet mogu postati deo neke od komisija. Tako je dolazilo do odluka, krađa  delova scenarija duplih, triplih paseva tipa Moša – Tirke – ja i gool. Moša ili Tirke su uvek u timu.

Pitao sam se davno i sad se pitam, gde su tih 50 fantastičnih umetnika i poneki producent koji će svake godine biti deo komisija. FSC uvek nekako napuni te komisje ali teško je poverovati u sud onih koji našoj kinematografiji nisu previse dali ili ništa nisu dali. Ima komisija koje zaslužuju respekt. Mnoge ne zaslužuju i ovakav način odabira filmova pod hitno treba promeniti kao i način dodele sredstava u svim kategorijama. Ovogodišnja imenovana i Izabrana komisja FSC za konkurs eminentnih autora zaslužuje respekt. Na konkursu su sredstva odobrena za tri reditelja, Srđana Dragojevića, Želimira Žilnika I Gorana Markovića. Da svima bude jasno, ta odobrena sredstva su tek inicijalna sredsva sa kojima reditelji  nastavljaju potragu za sredstvima u fondovima van FSC. Bez tih, početnih sredstava reditelji ne mogu nigde konkurisati. Ni u komšiluku, ni na evropskim fondovima. Logično. Ako vas vaši nisu podržali zašto bi to mi činili. Sva trojica su stvorili filmove koji su branili kulturu naše zemlje svuda gde su bili prikazivani. Međutim u Upravnom odboru FSC ima samoproglašenih i nepotrebnih čuvara režima.

Potpuno bespotrebno I neukusno je  kršenje procedura obaranjem dobijenih  konkursa u FSC. Manipulisati odlukama  stručne komisije, nanosi štetu filmu, svađa nas međusobno, bruka nas u inostranstvu. Neshvatljivo je i arogantno nerazumevanje  Upravnog odbora i članova koji nisu od stida podneli ostavke, kao oni koji su ih od sramote podneli, da je Evropska Filmska Akademija obaveštena i da će svi njeni članovi biti obavešteni o ovom skandaloznom događaju. Slika cenzure, neslobode u Srbiji odletela je u svet. Šteta koju je ugledu naše zemlje naneo Upravni odbor.  FSC je velika nepravda naneta, a trojici autora opasna. Upravni odbor FSC, zapravo njegov ostatak, nije više legitiman budući da niko od zaposlenih u FSC nije u njemu i ne želi više da sarađuje sa predsednikom Upravnog odbora. Vreme je da predsednik upravnog odbora i ostatak članova podnesu neopozive ostavke. Što pre to bolje, pre nego dođe do združenog javnog otpora ovoj sramoti celokupne filmske porodice Srbije koja nije mala. Danas u vreme mržnje dovoljan je mali broj pogrešnih ljudi na pogrešnom mestu i eto mraka. Još nešto, ovo nije slučaj Gorana Markovića, ovo je slučaj Želimira Žilnika, Srđana Dragojevića i Gorana Markovića. Ovo je slučaj  službenice Upravnog odbora. Izmišljenim pravilima je oduzela pravo na stvaranje, kršeči pravila FSC. Ne moram se niučemu slagati sa javnim istupima ova tri velika reditelja sa kojima sam stvarao pokretne slike, ali branim njihovo pravo i obavezu da im pomognem da i dalje stvaraju i snime svoja tri filma koja žele zato što su to zaslužili svojim delom, a ne rečima.

Zbog čega se svaka izjava automatski stavlja u određeni kalup? Kako je došlo do toga da više ništa ne sme javno da se kaže, a da čovek ne bude javno “razapet”? Šta mislite o ponašanju vlasti prema umetnicima koji su kritički nastrojeni?

Marin Držić kaže “ko bi gori sad je doli” U vreme netolerancije I mržnje koje traje i napreduje u raznim oblicima i fazama još od 1945 ovi što su gori uvek su odgovorniji od ovih što su doli. Kad se svičuju situacija se menja ali je  ista. Ovi što su bili dole a sad su gore podižu samopuzdanje i  ton. Potom opet promena i tako, uvek neko bude “donji“ Šta god rekao,  kod nekog si donji.Postaje besmisleno to gužvanje tvitova u svemiru ko je donji, a ko je gornji. Većina ljudi je umrežena u mreže i nije im dobro tamo. Nisu slobodni.Uhvaćeni su ali i navučeni da brzo razapinju koga požele. Podcenjivanje pametne reči umetnika nije dobro. Treba ih čuti bez predrasuda. Umetnici su po definiciji čovekoljubivi, vole svoj narod, patriote koje retko mrze druge narode ili pojedince. Mržnja provocira mržnju, preoštre reči lete, stvaraju napetost i ne koristi nikome. Ni vlasti ni umetnicima. Prekasno je za glupo pitanje: a ko je prvi počeo?

Kako tumačite politički angažman vaših kolega? Davno je Mira Marković promovisala ideju da pisci treba da pisu, glumci glume i da se ne bave politikom. Da li se nekako vraćamo u to vreme? Da li vi sebe doživljavate kao političko biće? Zašto je za vlast gotovo subverzivna aktivnost Slobodan politički stav?

Politički angažman se definiše političkim radom. Članstvom u političkim organizacijama. Javna reč je sloboda govora i nije politički angažman. Jeste javno mišljenje o politici ali reč angažman se ne može primeniti na one koji nisu aktivni članovi ni jedne političke organizacije. Ima umetnika koji su članovi političkih organizacija.Aktivni I neaktivni. Ja nisam. Nikad nisam bio član ni jedne političke organizacije što ne znači da nemam mišljenje o politici. Mira jeste bila političar, ali zato loš. Mira je bila i pisac na nivou Mir Jam. Nije loše za nju, ali za nas je nedovoljno. Ovom prilikom ne bih dalje razvijao svoje političko biće iz razloga što bih dugo govorio o poziciji I još duže o opozicijama u našoj državi.

Mnoge vaše kolege su se pridružile ekološkim protestima (Seka Sablić, Ceca Bojković…) za život, budućnost, vazduh… Kako da se izborimo za osnovna prava za život?

Onog trenutka kada su se časnoj borbi mojih kolega za čist vazduh, bistru vodu, plodnu nezagadjenu zemlju, čuvanje prirodnih strateških resursa, nezagađene reke, neusmrđene potoke izlivanjem fekalija u njih umesto u kanalizacionu mrežu, divlje deponije, šporete, frižidere na dnu jezera i reka, plastične kese duginih boja po drveću čim dune jači vetar, zagađene bunare u nedostatku doslednog sprovođenja svojih političkih programa, pridružili predstavnici pojedinih opozicija u Srbiji, mnogi aktivisti su se osetili upotrebljenim. Prisustvo predstavnika nekih opozicija skupovima nestranačkih javnih ličnosti izgleda neiskreno budući da tu borbu nisu ni započele opozicije već slobodni pojedinci okupljeni oko prave stvari. Sad je prava stvar, zahvaljujući nepotrebnom prisustvu opozicija, izgubila sve šanse da postane realnost.

Ako je za to teško izboriti se, kako ćemo povratiti vrednosti koje su zauvek izgubljene? Na primer jezik medija, čini se da je nepovratno vulgarizovan…

Jezik medija prevashodno zavisi od ljudi na njihovom čelu. Vlasnika, urednika, ali poslednju reč imaju novinari. Njihova odgovornost je velika. Ostrašćenost, isključivost bez ostatka krasi njihov rečnik. Kao u  Skorsezeovom fimu “Alisa ne stanuje više ovde” veliko novinarstvo ne stanuje više ovde. Ne znam gde se odselilo. Da li uopšte postoji i gde . Nema tu mnogo tajni. Kada BBC otpusti svog prvog čoveka zbog mišljenja koje iznosi sve je jasno. Nema tajni. O privatnim medijima da ne govorim. Nažalost slobodno nezavisno novinarstvo možda ,ali možda , možemo meriti promilima u poplavi nevidljivo neslobodnog novinarstva u svetu i ovde. Nisu ovdašnji novinari većinom nikava iznimka, samo im je stil rđav. Ko može promenti ove činjenice? Jedino novinari sami. Imamo li ih dovoljno obrazovanih , a da nisu u penziji ili nisu više živi,  dovoljno hrabrih da izdrže materijalnu oskudicu ako zbog svog rada do nje dođe? Zato su pojedinci važni, u novinarstvu neko mora vratiti smisao profesij tražeći i braneći istinu pristojnim jezikom  ma koliko ih to koštalo.

Kad u parlamentu neki SNS “poletarci” ocenjuju i omalovažavaju ljude koji imaju impozantne biografije, šta vi kažete?

Kažem da su vređanja Jelisavete Sablić i Dragana Bjelogrlića od strane seniora u parlamentu neprihvatljiva. Ma šta o njima pojedini poslanici privatno mislili. Kažem da se poletarci uče politici mudrošću, a ne nepotrebnom agresijom seniora koja šteti poslaničkoj grupi kojoj pripadaju i ugledu parlamenta.

Igrali ste u velikim evropskim filmovima, radili ste s nekim od najvećih rediteljskih imena,Piter Brukom, od Kusturice naravno do Žana Žaka Beneixa, Francois Ozona, Luc Bondia, Eugenia Montalda, Sama Garbarskog, Nore Hope, Fajta Helmera, Danisa Tanovića… Nova generacija donosi nove standarde, kako vam izgleda načelno evropski film danas i da li možete da predvidite u kom pravcu će se kretati sa novim autorima, estetikama, tendencijama?

Evropska fimska akademija i njeni članovi godinama čuvaju kinematografije Evrope sa svim njenim različitostima. U njima je veliko bogatstvo. Mnogi evropski filmovi su posebni i ne izlaze sa matrice velikih filmskih studija sa druge strane okeana. Iako je stara Evropa daje I davaće nove respektabilne autore. Fimovi se danas finansiraju iz fondova više zemalja. Ekipe fima su odavno multinacionalne na tlu Evrope i to je dobro zato što svako od njih donosi delić mišljenja i matične kulture. U tako postavljenom sistemu stvaranja preduslova za nastajanje filmova  nemoguće je predvideti pravce, estetike, tendencije.

Kako komentarišete odnos većinske javnosti prema filmu Quo vadis Aida?

Ovdašnji većinski odnos prema filmu Quo vadis Aida je tišina. Svaka velika nagrada koju dobije film iz naše zemlje ili okruženja je važna za sve nas i za širi prostor Balkana. Zato što obraća pažnju sveta na našu kreativnost. Zato su prestižne nagrade važne ne samo za dobitnike već za ceo “region”. Film Quo vadis Aida nosi fantastična glumica Jasna Đuričić bez koje ne bi bilo ovog filma. Većinska tišina nije odgovor na tri najveće nagrade koje se mogu dobiti glasovima članova Evropske Filmske Akademije a koje je ovaj film dobio. Umesto da učimo kako se to radi i čestitamo dobitnicima – većinski ćutimo. Još nešto, talenat je neuvatljiva duhovna disciplina. Ništa i nikome ne vredi bilo koja tema za film ako ste netalentovani. Netalentovani unište velike teme i oduzmu mogućnost talentovanima da na toj ili sličnim temama osvoje sve nagrade koje postoje na tlu Evrope. Quo vadis Aida je suprotan primer.

Igrali ste dosta Šekspira, tog vanvremenskog pisca. Kojim njegovim citatom biste najbolje opisali vreme u kome živimo (i zbog čega)?

Veoma teško pitanje. Rekao bih čitajte sve što je vanvremenski Šekspir napisao. Sigorno ćete se u njemu prepoznati.

Koja je “cena karte” za let avionom “Miki Manojlović”? (ne mislim na bukvalnu cenu, nego koliko plaćate “biti Miki Manojlović”)

Nekoliko dana posle objave u medijima da jedan od aviona nacionalne kompanije nosi moje ime putovao sam u instranstvo. Na policijskoj proveri pasoša i bording karte na aerodromu Nikola Tesla uzevši kartu policajka me je pogledala krupnim očima i upitala:“ kako to da vi putujete ekonomskom klasom kad ste dobili avion?“ odgovorih da Evropi uvek putujem ekonomskom klasom i da nisam ja dobio avion već da je avion dobio moje ime. Nasatavila je “zar vam nisu dali doživotne besplatne karte i za biznis klasu?”. Odgovorio sam da nisu, da ništa nisam tražio i da oni ništa nisu nudili ni ekonomsku ni biznis klasu, da mi je čast što jedan avion u bojama naše zastave nosi moje ime. “Ja vam ne verujem”, reče lepa policajka i požele mi srećan put. Odleteo sam. U mesecima posle ovog događaja imao sam više poruka i poziva iz inostranstva u kojima su saradnici, poznanici stranci, videvši taj avion izražavali zadovoljstvo kako Air Srbija drži do ljudi prepoznatljivih u inostrastvu. Ovde, nezadovoljnici opšteg tipa više cene mržnju od aviona koji leti.