Marko Somborac: Svako će dobiti ono što je zaslužio

Autor: Stefan Slavković

Uutorak 13. oktobra, grupa maskiranih ljudi upala je u zemunsku galeriju Stara Kapetanija gde je bacila suzavac i pocepala radove izložene u okviru izložbe Novo doba, koja je, pak, deo istoimenog festivala stripa, jedanaestog po redu. Bez originalnih printova, starih i po četvrt veka, ostalo je pet umetnika koji su svojevremeno činili neformalnu grupu „Momci“. Među njima je i Marko Somborac čiji su satirični stripovi dugi niz godina prisutni u srpskim domaćinstvima, budući da izlaze u Blicu.

Sve je počelo deljenjem fotografija nekoliko radova izvučenih iz konteksta po društvenim mrežama, gde su reakcije, jednako van konteksta, kao u lavini ujedinile nekoliko savremenih teorija zavere – poglavito onih o satanizmu, pedofiliji i nekrofiliji. „Od jedne izložbe koja je trebalo da bude retrospektiva petnaestoro stvaralaca i koja je trebalo da se na tome završi, na kraju će ispasti nešto mnogo više. Ko god da je odgovoran, napravio nam je reklamu. ’Kenjkavac’ je kao jedna od spornih ilustracija izašla iz galerijskog prostora i ušla u tiraže dnevnih novina od 100.000 primeraka“, kaže Somborac za NIN.

Međutim, ne može se reći da mu medijska pažnja naročito prija – osim brutalnih saopštenja Ministarstva kulture u kojima su autori označeni kao „devijantni“, Somborac sada odgovara na toliko poziva i poruka da bezmalo i ne stiže da se bavi onim u čemu se najbolje snalazi – crtanjem. Povrh svega, u situaciji je da se pravda. „Ako je jasno naznačeno da je reč o crnohumornom viđenju tog crnog vremena, ne vidim zašto bi se bilo ko bilo čime zgražavao, a kamoli uništavao radove“, dodaje on.

Tri dana nakon incidenta, policija je uhapsila petoricu osumnjičenih, od ukupno petnaestak izgrednika. Tri maloletnika i dva punoletnika s mnogo volje da se, naručeno ili manipulisano, unište radovi koji posredno svedoče o vremenu tokom kojeg takoreći nisu bili ni rođeni. Ovi stariji osumnjičeni, od 35 i 19 godina, priznali su krivicu i osuđeni su na uslovne kazne zatvora. Dobar mizanscen za preimenovanje izložbe u Zadnje doba.

Kako ste se osećali kada ste primili poziv i otišli u galeriju čiji je pod bio prekriven pocepanim radovima?

To je imalo svoju predigru. Stizale su neke pretnje smrću i mislili smo da će na tome stati, ali smo svejedno prijavili policiji. Stanica je tu, blizu galerije. Međutim, pritisci su nastavljeni i onda smo samoinicijativno poslali jednog momka kao obezbeđenje. Ni sat vremena kasnije, saznajemo da je sve iscepano. Kažu – upali, nešto prsnuli, pocepali i otišli. Na kraju ih je jurila dežurna umetnica Anita Bunčić da im objasni da je to umetnost, da se na nju tako ne reaguje. Kontekst radova je u javnosti izostao, sve oko njih je loše protumačeno, mada – i da nije, opet niko nema prava da ih uništava.

Koji je kontekst u kojem su radovi nastajali?

Toliko je davno bilo da se mi i ne sećamo konkretnih povoda, ali su svakako odražavali vreme nastanka. To je bila borba protiv tabua. Međutim, pre svega, to je crni humor koji se naslanja na tradiciju crnohumornog stripa koju smo kao klinci voleli. Sad se situacija usložnjava, otišla je do Ministarstva kulture i informisanja, koje nas je otvoreno označilo. Pre toga nas policija nije zaštitila, mada sada drže straže i kažu: nešto je bačeno, štipa za grlo. Pa nek’ te štipa sad. Nastavljamo da se borimo i, ako uspemo da se izborimo, svako će dobiti šta je zaslužio. I u pravnom i onom drugom smislu. Ko se zgražava, zgražavaće se još više.

Od upada u galeriju ste napravili nekoliko stripova-komentara na račun incidenta. Da li je crtati njih bilo drugačije od stvaranja drugih radova?

Rekao bih ono čuveno: ne slažem se s pitanjem. To kako se ja osećam je sekundarno, manje važno. Upad u galeriju je javna stvar koja je veoma važna. Imamo ceo taj narativ koji potiče s vrha vlasti – kao, meni je teško, pod pritiskom sam. Je l’ lekar to priča, ili policajac, ili tužilac? Ili neki drugi javni radnik? Kad je stvar javna, tako je treba tretirati.

Ovaj incident je treći u sedam dana. Prvo je Miša Vacić, lider Srpske desnice, pokušao da prekine izložbu u CZKD-u o ratnim zločinima, potom se predsednik Udruženja porodica otetih i ubijenih na Kosmetu Simo Spasić sukobio s okupljenima prilikom paljenja sveća za Olivera Ivanovića. Da li mislite da je izložba uništena po nečijem nalogu ili je prosto reč o deci koja veruju u teorije zavere? I šta je od ta dva gore?

Deluje organizovano, ali nije da klinci ne umeju da se sami organizuju. Ne znam i nije moje da utvrdim. Više me zanima šta će da se uradi po tom pitanju. Međutim, nevolja je što, po svoj prilici, moramo samima sebi da budemo i telohranitelji i veštaci koji će da utvrde da li je u galeriji isprskan suzavac ili nešto drugo. Ko zna, možda ćemo morati da budemo i sami svoji detektivi, a onda i sociolozi koji će to da fenomenološki uokvire. Ka tome idemo. Meni je isto, bilo da su dovedeni, bilo da je reč o izmanipulisanim ljudima. Ja tu ništa ne mogu. Moje je da kažem šta mislim da je istina. Ako „preživim“, super. Ako „ne preživim“, bar smo probali. Njih je neko napujdao, oni kontekst ne znaju, ne znaju ni kada ni zašto su radovi nastali. Njih što se tiče, nastali su prekjuče i tu Bil Gejts ima neke veze. Ali, sve i da jeste tako, onakav incident ne sme da se dogodi.

U međuvremenu je stiglo saopštenje iz Ministarstva kulture od četiri pasusa – u pola se osuđuju napadači, u dva i po se posredno ili neposredno osuđuju umetnici, a u jednom se osuđuju obe strane. Kakvu je poruku Ministarstvo poslalo? Vi radite šta hoćete, mi ćemo vas braniti sve manje?

Ne znam, možda je to priprema za drugi mandat. Vlada je sve bliža. Saopštenje je svakako pravljeno na popularnoj hajci. Bar je Ministarstvo trebalo da se upozna s kontekstom izloženih radova, a iz saopštenja se jasno vidi da je njegov cilj bio drugačiji. Ono što u njemu piše jednostavno nije tačno. Kažu – umetnici su devijantni. Ne znam kako neko može da bude devijantan ako crta crnohumorne andergraund stripove. Valjda sam devijantan ako volim ono što je prikazano, ali mi onda nije jasno kako u Ministarstvu znaju šta ja volim. Jesu li me veštačili, slali na psihijatrijsku procenu? Bilo je važno da nas označe, jer tako i inače rade.

U međuvremenu je stigla i reakcija Sektora za savremeno stvaralaštvo i kreativne industrije na reakciju strukovnih udruženja povodom saopštenja Ministarstva, a u kojoj je pisalo da se od 1937. niko nije usudio da neku umetnost prokazuje kao devijantnu.

Ni oni se nisu potrudili da shvate okvir izložbe. Pitanje je da li je ova država ikada bila građanska, ali je nesporno da je trenutno država rejtinga. Sve je usko interesno i menja se na dnevnom nivou. Uglavnom se, kada se puste psi, na kraju pojavi Vučić, kao tolerantan i pomirljiv čovek, veliki Evropljanin, da malo relaksira situaciju. Ne znam da li će izdržati da se i on ne nakači na priču o tobožnjoj boleštini na izložbi. Možda se nije raščulo, možda još vaga, možda nema vremena da sve isprati, mada sve prati. Uglavnom on stavi tačku. No, na te stvari ne možemo da utičemo. Jesi pretio? Moje je da uradim sve da dobiješ svoje. Jesi prenosio lažne vesti, je l’ me nisi zaštitio povodom pretnji? I ti isto. I, na kraju, je l’ vam smeta? Tek će da vam smeta.

***

Ko je najinspirativniji za crtanje s današnje društvene i političke scene?

Predsednik, zato što ima pet bisera dnevno. Zadovoljstvo mi je kad se izdvoji neko drugi, pa se malo odmorim od njega. Jedno vreme je to bio Saša Janković, sa spektakularnim gafovima poput grčenja u Beču. A krizni štab i njegovi članovi su stigli ko naručeni. Kon, Kisić, Nestorović… jedna lepa komediografska, zaokružena celina. Jedan ne voli Fejsbuk, drugi priča o Teslinim vremeplovima, i tako dalje. Materijala za sitkom koliko hoćeš. Da ih stavi čovek u istu prostoriju i zapodene neku temu, uključi kameru i odmakne se. Zna se ko će šta da kaže, ko će kako da reaguje, imaju precizne karaktere.

Tokom prethodnog intervjua koji smo radili, rekli ste da je uspeh izvući nešto ljudsko i duhovito iz ljudi koje crtate…

Ne znam koliko sam uspeo u tome. (smeh)

…ko vam se čini da je najduhovitiji među političarima?

Ne sećam se da se neko izdvojio svojim stavom. Predsednik je tragično loš u pričanju viceva i anegdota. Smisao za humor podrazumeva sposobnost da čovek prihvati kritiku na svoj račun. Ljudi koji su sada na vlasti tu sposobnost nemaju. Oni umeju da se rugaju, da prepoznaju slabije od sebe, one koji ne mogu ni da odgovore, i onda im prikače metu. Ali, to nije pitanje humora, već moći.

Ako je duhovitost političara mera njegove sposobnosti da prihvati kritiku, kako vam se čini opozicija, inspiriše li vas?

Ne baš. Svi naši političari su kruti. Tako je bilo i ranije, dok su neki bili na vlasti. Nije bilo pritisaka, zastrašivanja, gušenja, ili ih je bilo manje, ali suštinske razlike ne postoje. Zanimljiv mi je Mladen „novi Dinkić“ Đorđević koji je pričao kako je Vašingtonski sporazum imao tačku prema kojoj je Amerika bila predvidela po 1.000 dolara za svakog građanina Srbije. Zanimljiv mi je, ali samo kao humoristi.

Kompletan intervju potražite u novom broju NIN-a.