Dušan Kovačević: Ko si ti ako te niko ne prisluškuje
Izvod iz intervjua sa Dušanom Kovačevićem, piscem i akademikom
Nedavno ste završili film Nije loše biti čovek, sa Vojinom Ćetkovićem i Brankom Katić u glavnim ulogama. Kada ćemo videti film?
Film ćemo gledati sledeće jeseni ili zime, sa nadom da će se do tog vremena ova planetarna kuga smiriti i omogućiti normalan život. Pre premijere u Beogradu, film će biti prikazan na jednom od poznatih međunarodnih festivala. Srah me je da smo napravili dobar film.
Da li ste i u ovom filmu onaj pisac, scenarista, koji je, kako vi to kažete, zadužen za komediju, a država treba da se bavi ozbiljnim stvarima? Znate li koliko ljudi misli da ste zapravo vi pisac koji se bavi ozbiljnim temama, a država često liči na slučaj komedijant?
U filmu Nije loše biti čovek, priča je nalik na većinu mojih priča koje sam realizovao u pozorištu ili na ekranu. Kreće se u krugu mogućeg i nemogućeg sa nekoliko paralelnih tokova – amalgam drame i komedije sa pokušajem odgovora na dva egzistencijalna pitanja. Prvo je ima li života posle smrti, a drugo je ima li života pre smrti, što bi mogao biti podnaslov za većinu priča koje sam u životu napisao.
I kad već pričamo o filmskom poslu, imao sam zadovoljstvo i sreću da sam radio sa čudesnom generacijom glumaca koja je obeležila istoriju pozorišta i filma u drugoj polovini 20. veka. Ta gospoda su danas poznati spomenici, imena pozorišta, trgova i ulica, oni su sve ono čemu smo se smejali govoreći da će to verovatno tako biti jednog dana, uz napomenu većine da ne bi voleli da imaju ulicu na periferiji bez struje i asfalta, da ljudi lome noge.
Neke vaše drame predstavljaju i datume u novijoj istoriji Srbije – Sveti Georgije ubiva aždahu – 1914, Ko to tamo peva se završava 6. aprila 1941, kada počinje Bila jednom jedna zemlja…Teško je ne složiti se sa vama kada kažete: Teško svakom narodu koji je osuđen na hrabrost. Je li to i današnji usud srpskog naroda? Zašto?
Rođen sam u selu na padinama Mišarskog polja gde je 1806. godine veliki i visoki Karađorđe potukao nekoliko puta moćniju tursku vojsku koja je dolazila iz Bosne. Kao što su 1914. godine na Ceru iznad Mišara „srpski opančarski bataljoni“, kako im se rugao Poćorek, potukli austrougarsku armiju koja će se godinu dana kasnije vratiti i sa nemačkim zlikovcima počiniti nezapamćene zločine u Mačvi. O boju na Mišaru pisao je kao ratni izveštač Vuk Stefanović Karadžić, moj komšija iz sela Tršića koje smo obilazili kao učenici osnovne škole. Što bi se reklo, hodao sam po istoriji ili o njoj slušao od predaka koji su branili kuće od zlikovaca.
Za vreme seoskih slavskih susreta, slušao sam od starijih ljudi, koji su bili mlađi nego što sam ja danas, priče o silnim ratnim zbivanjima i povremeno se raspravljali jer smo oduvek imali soprotstavljena mišljenja, da ne bude dosadno. Jedan moj bliski rođak nije dozvoljavao, na primer, da se u kuću unese kisela voda Knjaz Miloš jer je Miloš ubio najvećeg srpskog junaka Karađorđa. A pošto nije bilo druge kisele vode u seoskoj prodavnici, on je skidao nalepnice i u kuću unosio čiste flaše.
Većinu mojih drama ili filmskih priča čuo sam i naravno prilagodio dopisivanjem za pozorišni ili filmski život. I kao što ste vi rekli, proveo sam mnoge godine i decenije u silnim ratovima: od Prvog i Drugog balkanskog u Svetom Georgiju, do Trećeg u Andergraundu, raspadu Jugoslavije. Mi istoriju doručkujemo, ručamo, večeramo i sanjamo.