Aleksandar Kavčić: U Srbiji su sve vlade pale posle recesije

16. July 2020.
U Americi se kriza osetila odmah, a kod nas će glavni udar doći sa zadrškom. Penzije i plate u javnom sektoru još nisu smanjene, ali se država zadužila i težina tog duga ne može a da se ne oseti, pogotovo kad Srbija i zvanično upadne u recesiju.
Untitled-1
Naslovna stranica NIN-a broj 3629. Datum izdanja: 16.07.2020.

Piše: Milan Ćulibrk

Matematičku gimnaziju završio je u Beogradu, Elektrotehnički fakultet diplomirao je u Bohumu, doktorirao je na Karnegi Melon univerzitetu u Pitsburgu, na kome je sada profesor, a predavao je i na Harvardu i na Univerzitetu Havaji. Živi na relaciji Ostin, Teksas – Beograd, a svet je za ovog naučnika čuo posle rekordne odštete za krađu intelektualne svojine u IT sferi. Marvel tehnolodžis je njegov patent nezakonito koristila u proizvodnji čipova, a posle sedam godina sudski spor je okončan tako što je ta multinacionalka uplatila 750 miliona dolara Karnegi Melon univerzitetu. Deo je pripao Aleksandru Kavčiću, koji je patent razradio u doktorskoj disertaciji i njegovom mentoru, profesoru Žozeu Mouri, a njihov izum se od 2003. koristi za proizvodnju svih čipova za čitanje sa magnetskih memorija u svetu. Kavčić za NIN kaže da o strukturi raspodele tog novca ne može javno da govori, ali uz osmeh dodaje da su on i mentor „dobro prošli“. Delom tog novca osnovao je Fondaciju Aleksandar Kavčić, koja već tri godine snabdeva Matematičku gimnaziju novim računarima, a stare obnavlja i šalje ih osnovnim školama.
Vlasnik kompanije ASK grupa i naučni saradnik Matematičkog instituta SANU na Kopaonik biznis forumu ukazao je na značaj obrazovanja i domaće privrede za brži ekonomski rast. Bez toga, Srbija će tavoriti, poručio je Kavčić, koji za NIN otkriva nameru da obezbedi udžbenike za sve razrede osnovne škole, koji bi svim učenicima u Srbiji bili besplatno dostupni na internetu.

***

Tvrdite da je Srbiji neophodna jaka domaća privreda, jer, kako kažete, stranci mogu da spakuju svoje fabrike i odu. Mogu li baš da odu kad hoće? I ako mogu, zašto se predsednik Vučić godinama hvali da Srbija privuče više stranih investicija nego sve zemlje regiona zajedno?

Ne znam zašto se time hvali, osim ako to ne podrazumeva i neke procente koji završavaju u nečijim džepovima. Da se razumemo, strane investicije su dobrodošle, niko nema ništa protiv njih, ali problem je što se ovde radi praktično o našim investicijama u njihove fabrike. Da se radi o ulaganju u neke strateške oblasti, još bih i razumeo, ali naša vlast subvencioniše bukvalno sve, od čokolade do automobila. Ovako, sve se svodi na marketing, koji ima za cilj da nam prikaže da Srbija kobajagi napreduje. Umesto strancima, zar ne bi bilo bolje subvencije dati domaćim poljoprivrednicima, farmerima, stočarima, prerađivačkoj industriji… Pa danas ne mogu deci da pokažem kako izgleda krava u Srbiji, a u Teksasu ih ima bukvalno svuda. I posle se čudimo što nam se prazne sela. Srbija mora da definiše i zaštiti grane od nacionalnog interesa, a s druge strane da ukine bespotrebnu zaštitu. Šta će nama carine na proizvode elektronske industrije, koju praktično i nemamo? Koga štitimo? Ako ne pravimo procesore, zašto se plaća carina na njihov uvoz?

Očito je da su državi potrebni ti prihodi, zar ne?

Ali, ozbiljna država bi smanjila svoj aparat, smanjila bi broj zaposlenih u javnom sektoru. Smanjila bi sebe, podnela bi žrtvu zarad opšteg interesa. A ne bi samo od građana tražila da se oni žrtvuju. Kao što je žrtvovala penzionere. A smanjivanjem poreza može mnogo više da se postigne. Jeste da to podrazumeva i smanjivanje državnog aparata, ali bi se tako stvorio manevarski prostor za brži razvoj privatnog sektora.

***

Ako se već zalažete za jaku domaću privredu, zašto vi ne pokrenete biznis u Srbiji? 

Zato što nisam strani investitor. Da jesam i da se pojavim sa željom da otvorim fabriku, dobio bih državnu garanciju da ne mogu da puknem. A da uložim kao građanin Srbije, ovde nema ko da vas zaštiti, jer pravni sistem ne funkcioniše. I šta rade naše firme? Njima je lakše da uvoze nego da ovde proizvode. Zato ne proizvode u Srbiji, već u Kini i to pod brendom koji više podseća na strani nego na Made in Serbia. Zamislite samo da te firme proizvodnju vrate u Srbiju, koliko bi to bilo bolje za sve. A one bi mogle monetarnom politikom da se stimulišu da to urade. I eto nam novih radnih mesta, eto nam rasta BDP-a… Sada su uspešne domaće firme uglavnom one koje zarađuju prodajući robu građanima Srbije. One ne izvoze, jer je vrednost evra iz godine u godinu sve manja. Bože, pa mi više ni most, ni put ne umemo da sagradimo bez „strateškog partnera“, a još gore je što nam sve to rade stranci. U mozak su nam već usadili svest da smo nesposobni, da ništa ne umemo. Kako ne umemo? Evo, umem ja, a znam i mnogo drugih koji umeju. Pa, nije to spejs tehnologija.

Da, ali mnogi domaći biznismeni poslednjih godina više ulažu u drugim zemljama nego u Srbiji…

Zato što su tamo i oni – strani investitori. I oni tamo dobijaju ono što kod nas dobijaju biznismeni iz Nemačke. Ista je priča, nažalost, na celom Balkanu. Ako stranac za svako radno mesto dobije subvenciju od 10.000 evra, od tri do pet hiljada evra odmah vrati nazad, nekom od zvaničnika. Otima ko kako stigne.

Jeste li zbog toga rekli da ne razmišljate o biznisu u Srbiji i zbog toga da vas ne bi svaki lokalni šerif reketirao? Otkud vam to?

Kažu da u svakom vicu ima pola istine, a o tome se toliko priča da teško da može biti drugačije.

Kompletan intervju potražite u novom broju NIN-a.

Share