Katastrofa u najavi

Piše Goran Nikolić

Usled krize izazvane pandemijom koronavirusa, svetska ekonomija doživeće najveći pad još od Velike depresije tridesetih godina 20. veka. To su najnovije (aprilske) procene Međunarodnog monetarnog fonda. Svetski BDP (proizvodnja) pašće za 3% tokom 2020, i to po optimističnoj projekciji (ukoliko pandemija dostigne vrhunac tokom drugog tromesečja 2020. i okonča se u drugoj polovini godine).

Po glavi stanovnika BDP će pasti za čak 4,2%. Oporavak je predviđen za 2021, ali uz napomenu čelnika MMF-a da su te prognoze neizvesne, te da će one zavisiti od razvoja pandemije. I u tom dobrom scenariju privredna aktivnost će u 2021. ipak preći nivo iz 2019, ali će to značiti izgubljenih devet hiljada milijardi dolara (kolika je ukupna proizvodnja Nemačke i Japana).

Dakle, globalna ekonomija bi ove godine mogla ličiti na početak 1930-ih (i znatno gore nego krajem 2008. ili tokom 2009). Ključ pada privredne aktivnosti je u snažnom namernom redukovanju kretanja ljudi, očajničkoj meri s ciljem spasavanja života, i po cenu neviđenih ekonomskih gubitaka.

Ciljane fiskalne, monetarne i finansijske politike (kreditne garancije, injekcije likvidnosti, povoljni krediti, unapređene mere osiguranja za slučaj nezaposlenosti, povećane beneficije i poreske olakšice) koje su već uvedene u mnogim zemljama, trebalo bi nastaviti. Kada se mere ograničenja kretanja ukinu, pažnja mora biti preusmerena na stimulisanje tražnje, podsticanje zapošljavanja i podršku biznisu kako bi se pomoglo oporavku. Moratorijum za otplatu duga i restrukturiranje dugova možda će morati da se nastavi i tokom faze oporavka, dok je multilateralna saradnja (i pored ekscesa, kakav je Trampov sa ukidanjem finansiranja Svetske zdravstvene organizacije), od vitalnog značaja.

Kako navodi glavna ekonomistkinja MMF-a Gita Gopinat, ovo je kriza kao nijedna druga i prvi put u istoriji epidemiolozi su pomagali MMF-u da projektuje tendencije globalne ekonomije (i to projektovanjem budućih kretanja virusa, efikasnosti mera njegovog suzbijanja, kao i razvoja terapija i vakcina). Skoro ceo svet je suočen sa višestrukim krizama – zdravstvenom, finansijskom, krizom javnih prihoda usled snažnog pada berzanskih resursa, poput nafte. Zbog visokog udela usluga u BDP-u, visokorazvijene zemlje će imati daleko veći pad BDP-a, posebno evrozona (čak 7,5%), ali su one i finansijski najsposobnije da podnesu teret trenutnog kraha.

Zemlje koje se zbog svog rasta oslanjaju na turizam i ugostiteljstvo, odnosno putovanja (kakve su susedne Crna Gora i Hrvatska), doživljavaju posebno velike poremećaje. Ekonomije u razvoju, gde pripada Srbija, suočavaju se sa neviđenim preokretom kapitalnih tokova (čitaj: odlivom kapitala, posebno onog kratkoročnog koji lako može da napusti zemlju) kako globalni apetit za rizik opada i rastu deprecijacijski pritisci na njihove valute.

Ove države imaju i slabije zdravstvene sisteme i ograničen fiskalni prostor da pruže podršku stanovništvu i privredi. Problem za Srbiju ne leži toliko u padu BDP-a od 3%, već u projektovanom rastu nezaposlenosti, te u visokom deficitu javne potrošnje, čije će uglavnom spoljno finansiranje snažno podići javni i spoljni dug. Inače, Srbija će zbog pandemije imati manji pad BDP-a od većine evropskih zemalja, i to usled nepovoljne strukture domaće ekonomije, gde visoko učešće ima agrar i prehrambena industrija, a relativno mali udeo sofisticirane grane, poput elektro ili auto industrije.

Lošiji scenario

U nepovoljnijim scenarijima pandemija ne prolazi u drugoj polovini 2020. godine. To dovodi do dužeg trajanja vanrednih ekonomskih mera poput ograničenog kretanja populacije i time privredne aktivnosti, pogoršanja finansijskih uslova i daljeg raspada globalnih lanaca snabdevanja. U tom slučaju globalni BDP pada za čak šest posto u 2020. Ako se pak pandemija nastavi u 2021. (sa drugim talasom infekcije), umesto oporavka BDP nastavlja da pada, sa svim užasnim konsekvencama.

Kako navodi vodeći ekonomista Financial Times-a Martin Wolf, ako se kriza nastavi do decembra 2021, to bi dovelo do porasta duga kao udela u BDP-u od čak 20 do 30 procentnih poena u razvijenim zemljama, uključujući Kinu, kao i mnoge druge zemlje u razvoju. U tom mračnom raspletu, međunarodni trgovinski sistem bi kolabirao, došlo bi do socijalnih pobuna, dok su političke posledice teško predvidive, ali one izvesno nose velike rizike po postojeći poredak.

Nada na dugi rok?

Kako navodi MMF, postoje izvesne nade da se ova zdravstvena kriza može završiti u skorije vreme. Zemlje uspevaju da obuzdaju virus korišćenjem metoda fizičkog distanciranja, testiranja i detektovanja kontakata zaraženih, dok se vakcine mogu razviti pre nego što se uglavnom očekivalo.

Ono što je takođe ohrabrujuće jeste da su političari preduzeli korake u pravcu do sada neviđene podrške domaćinstvima. Spasavanje života je dobilo prioritet nad ekonomijom, i čini se izvesnim da će većina zemalja nastaviti sa snažnom potrošnjom usmerenom ka zdravstvu (npr. vršenje masovnog testiranja). S tim povezano, i pored poluugašenih ekonomija, čini se da su, barem u zemljama Evrope i bogatog sveta, obezbeđeni uslovi da ljudi mogu da zadovoljavaju osnovne potrebe (i usled izdašne pomoći država), i pored toga što mnogi od njih ne mogu da rade.

S ovim brojnim pozitivnim akcijama preduzetim širom sveta, povezani su zaključci u novoj knjizi norveškog istoričara Rutgera Bregmana (“Ohrabrujuća istorija čovečanstva”; Humankind – A Hopeful History). Polazeći od najnovijih otkrića u antropologiji, sociologiji, arheologiji te ekonomiji, on dokazuje da su ljudska bića prirodno plemenita (i ljubazna, srdačna, velikodušna), a ne dominantno sebična, kako smo, barem mi ekonomisti, često učeni. Iako trenutno postoje brojni primeri sebičluka (npr. otimanje za potrepštine u maloprodaji), velika većina trenutno viđenih ponašanja je zapravo plemenita. Ljudi pomažu jedni drugima, strpljivo stoje u redovima, poštuju mere izolacije štiteći tako i druge.

Po Bregmanu, ljudska bića su evoluirala da se ponašaju dominantno prijateljski. Naime, biolozi su otkrili da tokom evolucije čoveka, najsrdačniji ili najvelikodušniji među nama su imali najviše dece i najveću šansu da svoje gene prenesu na sledeću generaciju. Mnogima će izgledati kontraintuitivno, ali je bukvalno došlo do “preživljavanja najplemenitijih”.

Bregman potencira opasnost percipiranja ljudi kao sebičnih ili zlih, jer to često dovodi do dizajniranja institucija (npr. škola, kompanija ili zatvora) na bazi takvih ideja. Izgrađivanje demokratskih društava ili radnih mesta na ideji kompeticije, iako nosi određene prednosti, posebno ekonomske, nosi rizik od stvaranja ljudi koje takva teorija pretpostavlja. On navodi da te stvari možemo raditi i na drugačiji način. Primera radi, dajte deci slobodu da prate sopstveni put učenja! Radno mesto možete organizovati na mnogo manje hijerarhijski način, tako što ćete se npr. osloboditi mnogih menadžera.

Kako smatra Bregman, jedna od centralnih dogmi konzervativaca – da je ljudska priroda puna zla i sebičnosti – u suštini je pogrešna. Dugo smo mislili da kada je neko napadnut na ulici, da većina ljudi jednostavno neće učiniti ništa (tzv. efekat posmatrača). Međutim, na osnovu novih istraživanja sada znamo da 90% ljudi u tim situacijama pomaže. Dakle, u našoj prirodi postoji duboka sklonost ka velikodušnosti i altruizmu. Ljudi žele da pomognu, da osete prijateljstvo, odanost i zajedništvo. Takva intuicija je veoma snažna u nama i čovečanstvo bi u većoj meri trebalo da oblikuje institucije imajući to u vidu.

Upravo u trenutnoj korona-krizi shvatamo šta su zaista najvažnije profesije, to nisu bankarska ili menadžerska, već one povezane sa zdravstvom. Stoga će dugoročne posledice ove krize biti pozitivne jer ogroman broj ljudi sada to shvata, za početak aplaudirajući tim ljudima svako veče u 20 časova.

Članak je prenet iz Nedeljnika.