Vlasinsko jezero: Sećanje na „viteza vode“

15. Jun 2021.
Golema je to voda. Liči na more sa svojih blizu 17 kvadratnih kilometara površine, deset kilometara dužine i na pojedinim mestima širine od oko dve hiljade metara.
dopis-5-e1623592763789.jpg
Vlasinsko jezero. Foto: I, Vl, CC BY-SA 3.0, Wikimedia Commons
Piše: Vojkan Ristić

Prosečna dubina je od deset do 22 metra. Zimi debljina leda je do 40 centimetara, a temperatura se u leto kreće od 23, a zimi može da „siđe“ i ispod pomenute cifre.

Jedno od najvećih veštačkih jezera na Balkanu nalazi sa na nadmorskoj visini od preko hiljadu metara.

Lična je karta Vlasinskog jezera, koje vodom „hrani“ turbine u sistemu četiri hidrocentrale.

No ovoga puta nećemo o flori i fauni, o tresetnim ostrvima, ribi amur, neiskorišćenim turističkim potencijalima, prelepim brezama i predelima na kojima se „rađa“ najbolji ovčji sir i onaj brašnjavi krompir.

Idemo put sećanja, a sećanja su već deo istorije. Potpisnik ove storije je 1983. godine imao sedamnaest godina i tek je počinjao da se bavi novinarskim zanatom.

Sa terase Hotela „Vlasina“ gledao je kako jedan čovek i jedna sprava svakodnevno po nekoliko puta talasaju mirnu vodu.

Jedan stolar po zanimanju, a bio je to Matija Ljubek, jugoslovenski i hrvatski sportista, vitlao je „indijanski“ veslom u svom kanuu.

Već je bio „zlatan“ sa Olimpijskih igara u Moskvi (1980) a završne pripreme ovaj rođeni Belišćanac obavljao je baš na Vlasinskom jezeru.

Odbijao sam da odem na ručak, kod moga strica u vikendicu želeći da izbliza vidim Ljubeka, njegove ruke i oči. Čekao sam satima dok je on uporno trošio dan na vodi.

Strpljenje me izdalo, što sada ne bi, pa odoh u kasno popodne sa hotelske terase zagledan kako se senka čoveka u malenom čamcu gubila negde iz tresetnog ostrva i šume koja je zaklanjala pogled na jezero.

I, onda ponovo bljesak podsećanja, kada sam tog Matiju video na pobedničkom postolju na Olimpijadi u Los Anđelesu i to dva puta.

Prvo: zlato u kanuu dvokleku na 500 metara, a potom i srebro u istoj disciplini ali na ceo kilometar.

Ostao je ponos u meni lično, ali i tuga što nisam bio dovoljno smeo i hrabar da se sretnem sa ovim „vitezom vode“.

U životu, vrlo se često dešava da vam „voz koji najviše želite“ samo jednom stane „u željenu stanicu“ i potom nikada više.

Tako je bilo i toga leta 1983. na Vlasinskom jezeru.

Danas pakujemo sećanja, čineći od toga možda i nekakvu pretenziju, neskromnost tendencije, ili umor od površne provokacije na koju smo dosta i previše otupeli.

Ćutim kada znam da je taj „naturalizovani južnjak“ u liku i brkovima, Matija Ljubek ubijen pre dvadeset i jedne godine na kućnom pragu.

Jugosloven koji je voleo Broza, kome je poklanjao svoje zlatne medalje, samo je jedan od junaka koji su mešali vodu Vlasinskog jezera usred juga Srbije i SFRJ, iz nekih za mnoge danas patetičnih vremena.

Nema više zemlje za koju je veslao Matija, nema njega.

Ima vode i sećanja. Bar da nas to malo osveži i ako može kao posle kakvoga teškog mamurluka razveseli

Članak je prenet sa portala Danas.

Članak je prenet sa portala Danas.

Share