Srbija: Drugačija prolećna putovanja
Ispod ekvatora stiže jesen, ubrzo će zahladneti…
Priroda kao da ne primećuje da je ljudska civilizacija zastala, da osluškuje tišinu praznih ulica i gradskih trgova i u samoći razmišlja kako, kuda i kada će ponovo krenuti dalje.
Ne pamtim da sam ikada pročitao, a svakako nisam doživeo ovakvu globalnu svetsku krizu i uzbunu. Krajem druge decenije XX veka svet je zadesila španska groznica, strahovita pandemija jedne vrste virusa gripa koja je odnela mnogo više života nego strašni I svetski rat.
Devedesete godine prošlog veka na površinu su izbacile još jednu globalnu svetsku pretnju, terorizam, pošast koja je svoj vrhunac doživela 2001. godine, napadom na Njujork. Ptičji grip, SARS, otrovni komarci, bombaši samoubice, sporadični lokalni ratni sukobi…
Sve je to čovek mogao da percipira, usvoji rizike i nastavi da radi i da se kreće. Ali ova nova pošast nas je sve napravila svojim saučesnicima, njenim prevoznim sredstvom do sledeće žrtve.
Mi koji smo preživeli bombardovanje 1999. godine, mi koji smo često putovali, kojima je posao da se susreću i sarađuju sa inopartnerima sa najrazličitijih meridijana i kutova sveta, svesno smo kalkulisali ili u mom slučaju potpuno zanemarivali rizike i nastavljali raditi. Sada je situacija drugačija.
Rizik nije samo lični, postajemo rizik za sve koje volimo, s kojima radimo ili koje samo slučajno susretnemo. Postajemo saučesnici širenju nevidljivog neprijatelja, možda i potencijalne „ubice“.
Zato smo svi zastali, povukli se kao puževi u svoje kućice, kako bi usporili širenje zaraze.
Zato je poslovni svet stao, a samim tim stala su i putovanja. Svako ko se bavi međunarodnom trgovinom, transportom i turizmom, u treptaju oka ostao je bez posla. Našoj kompaniji Odeon World Travel srušilo se najbolje proleće koje smo ikada imali u istoriji postojanja.
Kao raskošni dvorac od peska pod naletima plime, sve se survalo i nestalo za tili čas.
To je u ovom trenutku ipak mnogo manje bitno od zdravlja ne samo naše, nego ukupne ljudske populacije, zrno peska u ogromnoj pustinji uništenih ekonomija.
Međutim, svako iole normalan mora biti optimista, realno je da ćemo i ovo pregurati i ponovo uspostaviti stopirane veze, ali veliko pitanje koje nas sve muči je koliko će sve ovo trajati?
Čini se da na to pitanje niko ne može pružiti tačan i jasan odgovor.
Najbolje bi zato bilo da se naoružamo strpljenjem, dobrom energijom, pozitivnim mislima i da uđemo u sopstvenu rutinu življenja, napravimo raspored po satima i danima i pridržavamo se zdravih stvari: osmeha najmilijih, humanih dela, ponekog stiha ili dobre knjige koja nosi maštu u daleke predele…
Sačekaćemo nekoliko nedelja, pa ćemo videti kuda dalje. Važno je da smo prisutni za sve kojima značimo, za sve sa kojima sarađujemo, za sve koji računaju na nas. Putovati, znači širiti granice poznatog.
Ubeđen sam da tako glasi i definicija života. Mora se putovati da bi se živelo. Zato smo tu, jer to je naš posao i zadovoljstvo, putovati i organizovati kvalitetna putovanja.
Tu smo, strpljivo čekamo da pošast prođe i da je svi zajedno pobedimo. A pobediti moramo. Zato samo strpljivo, bez nervoze, ostajte nam zdravo i dobro. Uskoro se vidimo i putujemo zajedno.
Autor je kreator Dalekih putovanja u agenciji Odeon World Travel
Članak je prenet sa portala Danas.
