Smernice za ljudskost

16. Septembar 2021.
Gađenje. Ono koje se fizički oseti, pa momentalno stvori knedlu u grlu zbog koje imate utisak da vam fali vazduha.
Brana-1-scaled-e1627902174324.jpg
Branislava Antović Aleksić. Fotografija preneta sa portala Danas

Piše: Branislava Antović Aleksić

Baš to osećam nakon što pročitam članke poput onog koji je objavila redakcija ”Večernjih novosti’’ a u vezi sa “fotografijama iz kuće Mike Aleksića koje će baciti novo svetlo na slučaj’’. Mučno mi je što uopšte ove reči moram da ispišem, pa makar i kao citat.

Činim to samo kako bih precizirala temu teksta, iako je spisak problematičnih članaka ovog medija i onih sličnih njemu toliko dug i bogat da dodatna pojašnjavanja nisu ni potrebna. Ipak, ovaj najnoviji slučaj predstavlja najcrnji biser u toj mračnoj niski prekršenih novinarskih, etičkih i ljudskih pravila da je neophodno na njega jasno ukazati, crvenim ga zaokružiti i glasno istaći: “Ovo je sve što novinarstvo ne sme da bude.”

A “ovo” je samo vrh ledenog brega u čijoj se osnovi nalaze sve one vesti o nasilju nad ženama koje je opisivano kao “porodična drama”, “tragičan čin”, “tragedija”, a ne kao ono što jeste – proračunat akt nasilnika. Vesti u kojima se nasilnik predstavlja kao nesrećno zaljubljeni romantik koji nije mogao da se pomiri sa krajem veze. Vesti u kojima se mentalne bolesti koriste za obrazloženje nasilja, čime se direktno stigmatizuju osobe koje se bore sa sličnim problemima, a koje nisu ni najmanje nasilne.

Isto se čini i sa bolestima zavisnosti koje takođe nisu garancija da će neko biti nasilan ili ne. U ovu grupu spadaju i sve one vesti u kojima se ističu životne okolnosti nasilnika poput gubitka posla, invaliditeta, finansijske neizvesnosti, a koje se tretiraju kao alibi za nasilničko ponašanje. Da ne pričamo o ljubomori koja je omiljeni “izgovor”, a koja se u našem društvu i dalje poistovećuje sa osećanjima velike ljubavi, pa smo opet na pragu romantizacije nasilja.

Čak i da nema svega navedenog, sigurno će se naći neki brižni komšija koji će nasilnika opisati kao “baš finog čoveka koji se na ulici uvek lepo javljao”. Zapravo, sreća je ako se tu zaustave jer neretko se desi da u tim izjavama dobijemo i po koje obrazloženje zašto je do nasilja došlo. Ta obrazloženja su uglavnom vrlo jednostavna: žrtva je svojim ponašanjem to sama tražila.

Na listi načina na koji je to činila najčešći su: ostavila ga je, izlazila u provod, prigovorila mu je, uzela je ili pozajmila novac, bila mu je neverna i tako dalje. Dakle, da pojednostavimo, kriva je, a on se eto malo više zbog toga iznervirao. Ovo čak i ne bi bio toliki problem da novinari sve te izjave uredno ne prenose, ne pozabavivši se kompletnim kontekstom date situacije.

U slučaju seksualnog nasilja, na još klizavijem terenu smo jer mediji, baš kao i javnost, očekuju ono što se kolokvijalno naziva “savršena žrtva silovanja”. To su slike i žrtve silovanja kakve uglavnom imamo na pameti: osoba je napadnuta u mraku od strane nepoznatog muškarca, koji je zasigurno otpadnik društva (jer zašto bi iko drugi imao potrebe da siluje), tom prilikom je vidno povređena zbog čega je uplakana i unezverena odmah pozvala policiju i prijavila napad.

Ovakvi slučajevi postoje, ali su mnogo, mnogo ređi od slučajeva silovanja u kojima se ne desi ništa od ovoga. Posebno ne napad od potpuno nepoznate persone jer statistički podaci govore da se silovanja uglavnom dešavaju od strane žrtvi poznate osobe. Takođe, neretko se desi da se žrtva potpuno zamrzne, usled čega ne postoje ni tragovi borbe ili fizičkih povreda.

Traume koje ovakav čin ostavlja toliko su jake i specifične da žrtve neretko potisnu događaj, sebe krive za isti, trude se da ga ćutke prevaziđu iz straha da će biti osuđene, okrivljene i odbačene.

A onda, kada se konačno odluče na prijavu ili javno istupanje, sačekaju ih pitanja “A zašto tek sada?”, “Pa šta si čekala?”, “Ma da, silovao je, a ona se vraćala u tu učionicu/kancelariju/redakciju/instituciju”, “Vidi kako je na slikama nasmejana, a ovamo silovana” itd.

Tu mučnu situaciju mediji potpomažu tekstovima u kojima se ističe da žrtva nije povređena, iako ovakvi činovi ostavljaju mnogo gore traume od fizičkih, situacije se opisuju kao seks-skandali i afere, a ne silovanje, uz konstantnu upotrebu reči kao što je “navodno” ili “nepravedno osumnjičeni”, a ne termine koji su regulisani Krivičnim zakonikom poput “osumnjičeni”, “okrivljeni”, “optuženi” i “osuđeni”. I bila bi sreća da je tu kraj.

Kreće direktan obračun sa žrtvama, posebno ukoliko su javne ličnosti, i u tu svrhu se koriste izjave osoba koje imaju istoriju javnih nastupa u kojima staju na stranu nasilnika ili su pak skloni mizoginim izjavama. A onda, ako su nasilnici toliko moćni i uticajni, mediji slučajno dođu u posed “dokaza” čijom objavom žele da diskredituju žrtve i tako pljunu u lice svakoj drugoj žrtvi svakog drugog vida nasilja jasno im poručujući – jesi sama i tvoja prijava ne vredi ama baš ništa.

Najgore je od svega što ovakvi gnusni primeri medijske sekundarne viktimizacije predstavljaju samo nastavak slične prakse koju sprovode institucije. Jer, kako drugačije opisati odluku Apelacionog suda da ukine pritvor Aleksiću ili odluku Višeg javnog tužilaštva da odbaci prijavu Danijele Štajnfeld? Da ne pričamo o slučaju Palma, koji je vrlo umešno zataškan i ostavljen po strani da vreme učini svoje.

A gde su svi oni “anonimni” slučajevi? Gde su sve one žene koje nisu imale snage, hrabrosti, pa ni podršku da izađu u javnost? I šta se dešava sa njihovim slučajevima? Uglavnom jedno veliko ništa, jer da je drugačije ne bismo imali mrtve žene koje su uradile ono što im se iz institucija poručuje – prijavile nasilje. I to po više puta. Ali, nije bilo dovoljno.

Ma koliko da želim da budem optimistična ne znam da li u vezi sa ovom temom to mogu biti. Istina je, situacija se menja i to osetno, ali ne dovoljno brzo da na svake dve nedelje nemamo još jednu mrtvu ženu i da dobar deo medija o tome ne izveštava na isti, sraman način.

Na kraju ovih tekstova trudim se da dam makar neki konkretniji predlog, neku ideju, makar nešto iole smisleno, a praktično. U ovom slučaju jedino što mogu da uradim jeste da vas uputim na Smernice za medijsko izveštavanje o nasilju nad ženama, kojima sam se i vodila u kreiranju ovog teksta. Kreirala ga je grupa “Novinarke protiv nasilja nad ženama” i predstavlja verovatno najkvalitetnije novinarsko uputstvo koje se na ovu temu može naći.

Preporučujem da ga pročitate svi, a ne samo koleginice i kolege novinari. Jer, jedino u reakciji javnosti na sramno medijsko ponašanje vidim neku iskru nade da se isto može promeniti. Kada je reč o institucijama, tu mnogo nade nemam.

Članak je prenet sa portala Danas.

Članak je prenet sa portala Danas.

Share