Podsećanje: „Mira Trailović“, „Zoran Đinđić“ i Oliver Frljić

Piše: Borka Pavićević. Danas (iz knjige “Glava u torbi”), Objavljeno: 4.10.2013

„U doba izolacije, kao i u doba globalizacije, Bitef festival je odigrao bitnu ulogu u održavanju te razmene tokom proteklih 47 godina. Poznato nam je da festival trenutno prolazi kroz finansijski težak period, ali se to ne odražava na njegov umetnički kvalitet. Izražavamo duboku nadu da će ovaj jedinstveni festival biti u mogućnosti da nastavi da ispunjava svoju važnu ulogu. Takvi festivali su neophodni.“

Ovakvu tvrdnju definitivno obrazlaže nagrada publike Bitefa predstavi „Galeb“ po A.P. Čehovu, u režiji Tonija Janežiča i u izvođenju Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Nagraditi gotovo sedmočasovnu predstavu, dokaz je i njene uzbudljivosti, i žudnje gledalaca za pozorištem koje je ponese.

„Žiri u sastavu Kristijan Holchauer (predsednik žirija), Jana Ros, Igor Ružić, Andraš Urban i Filip Vujošević dodeljuje Grand Prix Mira Trailović za najbolju predstavu, predstavi „Zoran Đinđić“ Olivera Frljića i njegovog ansambla u izvođenju Ateljea 212 iz Beograda.

Specijalna nagrada za jedinstven koncept i glumački ansambl jednoglasno se dodeljuje predstavi „55 +“ Boruta Šeparovića u produkciji Montažstroj teatra iz Zagreba.

U pozorišnoj istoriji događalo se i to da Mira Trailović, direktorica Bitefa, bude ljubomorna na Sterijino Pozorje, to je bilo u vremenu jugoslovenskog Sterijinog pozorja i selektora Georgija Para, a potom Vladimira Stamenkovića. Ivan Medenica, selektor srpskog Sterijinog pozorja, nastojao je da u najboljem smislu „bitefizuje“ Sterijino pozorje, da ga proširi, pa i „prenapuči“ u sada već „regionalnom“ smislu (strašne li reči „region“, pa još i „region Zapadnog Balkana“). Ovogodišnja selekcija (Igor Bojović) postigla je gotovo nemoguće, svela je Pozorje na „Cara Konstantina“ i Milanski edikt.

Ovogodišnji Bitef, festival novih pozorišnih tendencija, ispunjava svoj „preki nalog duha vremena“ i odužuje se svojoj misiji, vrši povratak „regionalnog“ teatra u međunarodni kontekst. Svojom selekcijom (Jovan Ćirilov i Anja Suša) on pokazuje da tamo gde je mesto traume, jeste mesto teatra i umetnosti, a za tu privilegiju izborile su se predstave „Zoran Đinđić“ Olivera Frljića, „Ubiti Zorana Đinđića“ Zlatka Pakovića, „55+“ Boruta Šeparovića i „Galeb“ Tonija Janežića.

Da bi ovoj vrednosti uzvraćaj bio potpun, po mom mišljenju nedostaje predstava „Newborn“ Jetona Neziraja i Multimedije iz Prištine, za čije je igranje na Pozorju postojala reč njegovog selektora, i čiji je izostanak bio više nego promašaj, i to u kontekstu svih pregovora o normalizaciji odnosa sa Kosovom, kakav dokaz apolitičnosti politikantstva.

„Zbog vas smo napali Sloveniju 91, zbog vas smo se povukli iz Slovenije. Zbog vas smo sahranili Vukovar, zbog vas smo odustali od Vukovara i Slavonije, zbog vas smo potpisali Dejtonski sporazum, zbog vas smo hiljade sati gledali Novaka Đokovića kako ne bismo imali vremena da se bavimo drugim stvarima, zbog vas smo zaboravili ko je Dijana Budisavljević, zbog vas smo ubili glumca Dragana Maksimovića, zbog vas smo osnovali Obraz, Naše i 1389, zbog vas smo dozvolili da se šest mladih ljudi uguši u diskoteci u Novom Sadu, zbog vas smo završili kao ratni invalidi o kojima sada ne želite da mislite, zbog vas smo otišli iz zemlje, zbog vas smo doveli Miškovića da nam sisa krv, zbog vas smo branili Sarajevo, zbog vas smo ubili Zorana Đinđića“, to je samo početak predstave „Zoran Đinđić“, žestoki izričaji glumaca ruku izvučenih iz bureta punog krvi naše „Nove istorije“. U pozadini teksta kontekst „himne kosovskih junaka“:

„Hriste Bože raspeti i sveti,

Srpska zemlja kroz oblake leti,

Leti preko nebeskih visina,

Krila su joj Morava i Drina“.

U ime naroda, ili u ime izborne volje građana.

Oliver Frljić (Travnik 1976). Diplomirao je 2002. godine filozofiju i religijsku kulturu, te kazališnu režiju i radiodifuziju na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu.

Kreće se teško dostižnom brzinom od lokaliteta do lokaliteta. (Sanacija i asanacija) Gde iskopava snagom poetike koja prethodi nauci, neosveštene i nesuočene traume, e ne bi li iznova, razrezom, konstituisao društvenu i pozorišnu zajednicu. Odgovornost mu je estetičko i etičko načelo. Preispituje državnosti u odnosu na epicentar njihovih formativnih zločina. „Govori o onome što svi znaju i o čemu svi ćute“ (Mani Gotovac). Polemizira sa odgovornošću svake sredine. „Ne, pozorište nije mesto ugodnosti“, odgovara Stankoviću (HRT), „Ukoliko postavljate relevantna pitanja, pozorište nije mesto ugodnosti“. Režira alt fresko, brzo, dok se kreč i boja ne osuše, a suše se u samo jednom danu, moć mišljenja celine, snaga apstrahovanja, koncepta. Dekomponuje pozorište i crkvu bez vere. Traži dičnog oca po prašini. I majku. Razara da bi stvorio. Zaista ogroman broj predstava. Za više godina i više života.

Govori mirno, sa gotovo bolnim razumevanjem, empatijom i nežnošću, takve stvari, ovakve stvari, u povodu predstave „Zoran Đinđić“ na Bitefu, i u kontekstu zabranjene Parade ponosa: „Gledajte, ja u parlamentarnu demokratiju ne verujem, jer smatram da je za politički izbor potrebna i politička kompetencija. A politički sistem sa svim svojim institucijama radi na proizvodnji nekompetentnih građana.“

Ne znam da li ste primetili da u formulaciji Bitefove nagrade Mira Trailović za predstavu „Zoran Đinđić“ stoji da se ona dodeljuje Oliveru Frljiću i njegovom ansamblu u izvođenju Ateljea 212.

Mislim da bi se Mira Trailović, osnivačica novih pozorišta i novih mogućnosti, postarala da sve mane jedne stvarnosti, koja je ishodila ovakvom formulacijom žirija Bitefa, pretvori u vrline, i to je ono što je dosledno u dodeli nagrade njenog imena Oliveru Frljiću, njegovom ansamblu i Ateljeu 212.

Ima dalje: beogradska publika (a pre toga i vršačka i kragujevačka) može dvanaestog ovog meseca u CZKD-u da vidi predstavu „Paraziti su među nama -25. 671“ Olivera Frljića u izvođenju Prešernovog gledališča iz Kranja. Izbrisani.

„Naime, 26. februara 1992. godine u Sloveniji je iz registra stanovnika izbrisano 25.671 ljudi, koji su bili građani ove, tada bivše YU republike. Ovi ljudi su decenijama živeli, a mnogi žive i danas bez ikakvih dokumenata i statusa, bez socijalnog i zdravstvenog osiguranja, bez mogućnosti da regularno dobiju posao, da se školuju, učestvuju u političkom životu, biraju i budu birani. Oni decenijama žive kao nepostojeći ljudi u stalnom strahu od policije i deportacije. Oni su sami sebe nazvali „Izbrisani“.“

(Upravo sam dobila saopštenje)

„Tim predstave „Yue Medelin Yue“ trebalo je da otputuje u Šangaj 10. oktobra, gde su bila zakazana tri izvođenja u okviru festivala SIETF. Kineske vlasti su odobrile vize kosovskoj trupi, ali su tri dana kasnije vize otkazane bez obrazloženja. Kosovskim građanima su vize za Kinu odobrene, ali i pored toga, timu predstave „Yue Madelain Yue“ nisu odobrene vize.“

Qendra Multimedia, Priština. Neželjeni.

„Yue Madeleine Yue“ je politička predstava o neželjenim Romima u Evropi. Kao i u Beču, „Yue Madelaine Yue“ je izvođena u Nemačkoj, Hrvatskoj, Srbiji i Kosovu.“

Članak je prenet sa portala Danas.