Podsećanje: Jovanka Budisavljević Broz

Piše: Borka Pavićević. Objavljeno: 25.10.2013.

(Ovom prilikom moram da se prisetim čitavog jednog istorijskog perioda, ratnog, i vladavine Slobodana Miloševića, i pretrajavanja istog, ili istosti, u kome su se komemoracije onima za koje nisu postojale državne institucije, ili koji su delovali izvan institucija takve kakve su bile, a jesu i danas, održavale u CZKD-u, te je čin ožaljivana značio i okupljanje i osnaživanje ostataka civilnog društva, ili zajednice koju objedinjuje zajedničke vrednosti, i empatija. Milovan Đilas, Biljana Jovanović, Ivan Đurić, Kosta Obradović, Vladan Vaslijević, Izet Sarajlić, Miladin Životić, Jelena Šantić, Ivan Stambolić, Slobodan Inić, Slavko Ćuruvija, Žarana Papić, Emir Dragulj, Biljana Kovačević Vučo, Mijalo Mihajlov, Olga Popović…)

Još su mi u svesti prizori sa Titove sahrane, maja osamdesete (Jugoslavija), sahrane Zorana Đinđića (Srbija i Crna Gora), marta dve hiljade i treće, Slobodana Miloševića, scene njegovog ožalivanja u Muzeju 25. maj, marta dve hiljade i šeste, i četvorodnevna sahrana Patrijarha Pavla, novembra dve hiljade i devete (Srbija). Međutim, gledam snimke ponovo. Sahrana Josipa Broza vrhunski je ritual, a sećam je se i iz neposredne blizine, iz Ateljea 212, u Ulici Ive Lole Ribara, ispod Savezne skupštine. Sećam se i opredeljivanja ljudi prema tom državnom činu, neke vrste razdelbe za i protiv učestvovanja u opštem događaju (eh, kako smo samo učeni da ne obožavamo mitove, i to na primeru Oskara Daviča, najvećeg modernog srpskog pesnika brisanog i opovrgavanog zbog stiha „Jer Ozna sve dozna“ i zbog komunizma. Naravno, i Radovan Zogović bio je veliki pesnik. Možete li to uporediti sa nekadašnjim, u doba Miloševića, i današnjim obožavanjem i kreiranjem vođe uprkos nauku da se tako šta ne radi, možete li to uporediti sa naukom intelektualaca, pogotovo disidentskih, da se državi i vođi misleće biće ne divi, već mu je dužnost da moć, silu i snagu kojima se vlada dovode u pitanje? )

Zanimljivo je da Božidar Đelić, u govoru „Nad otvorenim grobom tužni zbore“ (Miroslav Krleža) Zorana Đinđića, svoj govor počinje rečima „Pre četrdeset godina jedna zemlja i svet bili su u šoku zato što su osetili da je neko veliki, neko natprosečan otišao.“ I pominje Kenedija.

Gledajući sahranu Josipa Broza u predstavi „Ljubinko i Desanka“ Aleksandra Popovića u režiji Ljubiše Ristića (Godo fest, 2004), te gledajući je u „Bordelu ratnika“ Ivana Ćolovića i Ane Miljanić, u Muzeju 25. maj 2001. (koliko je za nas potrebno „rada vremena na shvatanju stvari“), te skoro u filmu Marte Popivode „Jugoslavija, kako se pokretalo naše kolektivno telo“, a i danas na snimku, nije banalno ponoviti da je to bio vrhunac jedne epohe i demonstracija njene vrednosti, kapaciteta, organizacije, reda i, konačno, lepote, sposobnost uprizorenja svečanosti koja počiva na mitu zasnovanom u stvarnosti. (Bogdan Bogdanović je najbolje umeo da govori o nemogućnosti uspostavljanja rituala bez mita zasnovanog na stvarnom autoritetu, događaju, činovima). Savršeni protokol političko je pitanje, odražava sistem mišljenja, a nikako nije „slanje poruka“, niti je stvar menadžera, i pi-ar-ova. Kako u pozorištu (kako je to samo Mira Trailović znala), tako i u državi.

Država je postojala i na sahrani Zorana Đinđića, ne partijnost, već državnost (sa izrazitim prisustvom Crkve, od svih uniformi najviše se vide mantije.) No, protokol je odredila tragedija, i zato, ako je u novija vremena postojala tragična radnja, to je bila Đinđićeva sahrana. I to je bila priroda njenog toka, sa takvim prilaženjem i priljubljivanjem naroda da je izgledalo da je prepoznata i osveštena sva odgovornost i sudbina, te da će taj katarzični događaj odrediti, zahtevati, inicirati i vrhunaravniju i bolju budućnost. Iz spoznaje tog gubitka, i svih gubitaka.

Koliko je nemoguće impostirati, reciklirati istoriju i mit, koliko je nemoguće napraviti rienekment na mestu radnje jednom definisane istorije drugog predznaka, pokazao je pokušaj impostacije Slobodana Miloševića u Muzej 25. maj, levo od Konavljanske ulice, kojom je odveden u Hag, baš kao što je nemoguće sazidati „novi i lepši Dubrovnik“. Ili biti Tito.

No, ono što je tom prilikom vidno jeste stanje naroda, tada zvanog „žrtvama tranzicije“, a kada se gleda sahrana Patrijarha Pavla, onda je jasno da je taj isti narod, beskrajno oštećen periodom ratovanja kao privatizacije, zalaganjem za nacionalni identitet kao načinom stvaranja nove klase, za samo neku godinu dodatno osiromašen, destabilizovan i opustošen.

Dok su žrtve tranzicije, kao u zbegu, hrlile ka neuspešnom rienekmentu u Muzej 25. maj, oboružane gadžetima iz Miloševićevog perioda (kape, slike, značke), narod je tokom Patrijarhove sahrane izlio svu svoju nesreću, očitovao svoje stanje, dao signal prirode svoga nezadovoljstva, opredeljivao se za skromnost, siromaštvo, smirenost, a otvaranje i zatvaranje vrata Patrijaršije za VIP osobe pokazalo je svu odvojenost političkih i drugih elita od tog istog naroda, svu VIP bahatost. I oni ništa nisu shvatili.

U prošlu nedelju, nakon vesti o smrti, na RTS-u prikazana je emisija načinjena 2010. o Jovanki Broz. Imali smo „saznati“ kakav je bio njen odnos prema „podređenima“, kako je nemoguća bila, sem istoričara Tvrtka Jakovine i Joške Broza, koji su govorili o prvoj dami Jugoslavije na osnovu istorijskih činjenica, ili sa odnosom prema supruzi Josipa Broza Tita, slušali smo ogovaranja. (Obeležavala je crtom na flaši dokle je vino popijeno). Malograđanska projekcija, da ne kažem tabloidna, i prema veličini i prema istoriji, ili, očitovanje ovoga vremena prema vremenu Jugoslavije. Međutim, cela ta „priča“ (valja primetiti da je reč „priča“ i „pričam ti priču“, ili „to je moja priča“, „svako ima pravo da priča“ zamenila svaku dramu, a o tragediji i da ne govorimo) u potpunoj je diskrepanciji sa fotografijama i filmskim materijalom koje smo videli. (Kreirane tobožnje usamljene šetnje Jovanke Broz pokazuju da autori nisu ništa naučili od Bi-Bi-Sijevih emisija o istorijskim događajima i ličnostima.

Takva kakva je na fotografijama i filmovima jeste ona ista koja plače, tako kako plače na snimcima sa sahrane Josipa Broza. I je li ili nije „već tri godine sa njim u vezi“? Kao da su ljubav i odanost time merljivi.

Odnos komunističkih elita prema Jovanki Broz, i odnos postkomunističkih elita jesu posledica odnosa prema Jugoslaviji, te i prvoj dami te zemlje, odnos „gospođa i gospode“, („dame i gospodo“), prema drugarici Jovanki Broz, nositeljki Partizanske spomenice, sedamnaestogodišnjoj devojci koja je otišla u Narodnooslobodilačku borbu protiv nacizma.

Članak je prenet sa portala Danas.