Od Prizrena do Gračanice

Piše: Nenad Kuč

Okrečeni kršom u čijem podnožju je mnogo godina pre izgradnje ovog zdanja reka Bistrica sama sebi uklesala put, predstavljaju jedno velelepno mesto.

U Prizrenu danas živi svega dvadeset Srba.

To je popis sveštenika Sabornog hrama Svetog Đorđa.

Najveći deo njih se iselio ili je iseljen iz tog grada u poslednjoj godini 20 veka.

U suživotu grada danas učestvuju: Albanci, Turci i Goranci.

Nekolicina Srba mahom starije populacije gotovo je neprimetna.

Sveštenstva i učenika ima u Prizrenskoj bogosloviji koja je kao i većina kultirnih spomenika ograđena zidinama odoleva vremenu i prilikama.

Na bilo koje pitanje na srpskom bili biste uskraćeni odgovora.

Odgovor dobijate ako nekog mlađeg na pitate engleskom.

Ljudi srednjih godina na srpski odmahuju rukom, dok ga mlađi opravdano ne znaju.

Jedino trgovci vidno razočarani kupcem uspevaju da prozbore po koju reč.

Hram Bogorodice Ljeviške danas čuva kosovska policija.

Hram je dalje sa vidnim tragovima martovskog pogroma.

Zasigurno da tako garav i zakatančen ne predstavlja „pretnju“ po meštane.

Prizren sa dućanima, kafićima i restoranima deluje dosta živo.

Ako vam se kojim slučajem desi da ne možete određenu marku cigareta naći u prodavnici, možda uspete kod uličnih prodavaca koji u dva otvorena kofera uspeju da predstave ceo asortiman.

Nema razlike da li ćete cigarete kupiti legalnim putem ili na ulici.

Sve su sa kosovskom akcizom i u nijednom slučaju nećete dobiti fiskalni račun.

Sa vrha poznatog srednjovekovnog grada Kaljaja dobijate sliku Prizrena na dlanu.

Dobijate sliku sa preko pedeset minareta koji dosta govore o tendencioznosti naroda koji se na svaki način želi samopotvrditi u veri.

Krševiti predeo, posebno potez koji je nekada graničio Srbiju sa Albanijom, sa vencima Paštrika i Šare, nekada je bio „spona“ koja je delila dve civilizacije.

Poslednjih decenija je izgubio tu namenu.

Ako se iz Prizrena zaputite na sever, svedočićete pravom stanju stvari u zemlji koju politika iz Beograda naziva „privremenim prištinskim institucijama“.

Svaka ulica, naziv sela ili bilo čega drugog na albanskom je jeziku.

Sve je preimenovano, ukosovčeno, sa spomenicima i sećanjima na oslobodilački rat kako ga Kosovci nazivaju.

U samo nekoliko kilometara na magistralnom putu ka Prištini može se sabrati više od trideset benzinskih pumpi.

Restorana i prodavnica dva puta više.

Sve šljašti u neonu, sve je novije gradnje i čini se da su sve izgradili ljudi bez trunke ukusa i sa dubokim džepovima.

Priča se da se tom gradnjom pere neki nelegalan novac, ja u to ne bih ulazio.

Sa magistrale se skreće za Gračanicu.

Ona je jedna od enklava sa paralelnim institucijama.

U centru postoje dve zgrade, jedna do druge, imenovane na albanskom i srpskom – „opština“.

Policijska stanica je jedna, sa kosovskom zastavom.

Mislim da je to pravi znak stanja stvari.

U centru postoje još dve slične zgrade, ovoga puta jedna naspram druge: u jednoj su prostorije SNS-a, u drugoj SPS-a.

Prolazeći glavnom ulicom nekako je moguće osvetliti celu famu koju politika Beograda servira javnosti.

Sve u ovom mestu je zaostalo i neugledno.

Jedino par kafica deluje novijeg datuma.

Na spomeniku kralju Milutinu ispred osnovne škole otpao je mermer.

U dvorištu škole dosta je dece na košarkaškom terenu.

Plaši me da je nemaština jedina stvar koja ih drži na okupu.

U dvorištima škola Kragujevca ili Pančeva vikendom nema dece.

Spomenik Milošu Obiliću sa barjakom i sabljom visoko podignutom u ruci kao da se ruga tim ljudima.

Jedina svetla tačka okružena zidinama na čijem vrhu se nalazi bodljikava žica je manastir Gračanica, koja odoleva tako izolovana vremenu.

Ona je jedina stvar koja te ljude drži na tom mestu, da se ne isele.

Prilikom razgovora za radnikom u brzoj hrani, dobijamo potpuniju sliku.

Sličan je život kao i u većini gradova bilo da su oni na istoku ili jugoistoku naše zemlje.

Jedino što posebno zabrinjava je činjenica da se dobro pozicionirana zemlja može i dalje prodati za velike novce Albancima.

Kosovo danas svojim većinskim delom nije Srbija i tako ga ne smemo imenovati.

Politici Beograda nije u interesu da ga sačuva.

To se da videti na svakom koraku te zemlje za koju se i dalje ne zna kada će prestati biti predmetom političkog potkusurivanja i obmane.

Svakog ko je pristalica krilatice „dogodine u Prizrenu“ pitao bih – koga će naseliti kada shvati da dvadeset meštana srpske nacionalnosti nisu dovoljna da sačuvaju grad od budućih vremena.