Ne verujemo Vučiću da nema podataka o nestalim građanima Hrvatske

31. Avgust 2021.
Vreme prolazi, gotovo je 30 godina od početka, a 26 godina od kraja rata u Hrvatskoj, i naravno da neke druge životne teme okupiraju prostor. Međutim, prema rečima sagovornika Danasa, jedna od najtežih posledica rata je rešavanje pitanja nestalih.
458px-P_matic
Predrag Matić Fred. Vlada Republike Hrvatske (www.vlada.hr), Croatia, CC BY 2.0 , Wikimedia Commons

Piše: Snežana Čongradin

Kada je pao Vukovar, 18. novembra, 1991. godine, bivši ministar branitelja u Hrvatskoj, u vladi Zorana Milanovića, Predrag Matić Fred bio je zatočenik u tri srpska koncentraciona logora, u Nišu, Sremskoj Mitrovici i u Stajićevu. U logorima je proveo devet meseci. Na Međunarodni dan nestalih osoba, Matić, aktuelni zastupnik Hrvatske u Evropskom parlamentu, kaže da je Hrvatska svetski rekorder jer je pronašla više od 84 odsto nestalih osoba.

Međutim, dodaje on, težnja je da se pronađu i preostale osobe, odnosno njihovi posmrtni ostaci, jer niko više ne gaji nadu da su te osobe žive. Porodice žrtava, napominje Matić, bi volele da znaju gde mogu da zapale sveću i polože cvet. Da se smire.

Kažete da je Hrvatska otkrila više od 80 odsto nestalih. Međutim, u Srbiji je dominantnan drugačiji stav – nepoverenje, kao i težnja ka izjednačavanju i odgovornosti i obaveza po pitanju pronalaska nestalih.

– Pitanje rešavanja pronalaska nestalih je civilizacijsko pitanje. Te osobe više ne mogu nikome ništa nažao učiniti niti mogu ugroziti bilo koga. Kada sam sa bivšim predsednikom Srbije, Tomislavom Nikolićem, bio u Mostaru, pre nekoliko godina, rekao sam mu da Srbiji Ovčara nije trebala. On se sa tim složio. Postoji još četrdesetak nestalih osoba na Ovčari. Otkrivanjem sudbina tih ljudi tenzije bi se na kratko podigle, ali bi se dugoročno spustile.

Koliko je Srbija otkrila nestalih osoba, prema vašim podacima?

– Bio sam savetnik bivšeg predsednika Hrvatske Ive Josipovića koji je po tom pitanju ostvario dosta dobar odnos sa predsednikom Srbije, Borisom Tadićem. Mirisalo je na to da bi se taj proces mogao pokrenuti više. Takođe, dok sam bio ministar branitelja, ne mogu reći da je saradnja bila loša. Ja sam lično dobro sarađivao sa predsednikom Komisije za nestale, Veljkom Odalovićem. Hrvatska je tokom mog mandata tražila 900 nestalih.

To su bili Hrvati. Ja sam, međutim, te brojeve sabrao i tražili smo 1600 ljudi, što je jako dobro odzvonilo i među Srbima u Hrvatskoj. Kada smo mi otišli sa vlasti, nova garnitura to više nije mogla da zanemari. Na tu brojku je dodato još 400 osoba za koje se zna da su mrtve. Organizovao sam tribine prilikom kojih smo išli u mesta sa većinskim srpskim stanovništvom. Moja formula je bila da svaka majka jednako plače.

Tokom tih tribina, i srpske i hrvatske porodice su izlagale svoje tužne sudbine kako bi ljudi saosećali jedni sa drugima. Čak sam uspeo aktivirati i pravoslavnu i katoličku crkvu kako bi ljudi na kraju priznali lokacije koje su im poznate i na kojima su pokopana nestala lica. Nijedan roditelj neće dočekati pre svoje smrti da sazna gde mu je pokopano dete.

Koliko je Srbija učinila po pitanju pronaska nestalih?

– Srbije je kandidat za članstvo u EU. Jedna od stvari zbog koje hrvatska javnost pritiska i aktuelnu i bivšu i, izvesno je, i buduću vlast je pitanje rešavanja sudbine nestalih. Verujemo da Srbija, pogotovo JNA, mnogo više zna o lokacijama gde se nalaze ta lica nego što Srbija to priznaje.

Trebalo bi oformiti jednu međunacionalnu komisiju, ali sa međunarodnim faktorima, koja bi se bavila tim problemom. Aleksandar Vučić stalno tvrdi da podataka nema ali mi verujemo da ima.

*Ipak, rekli ste da ste kao ministar branitelja, u vezi sa pitanjem nestalih osoba, imali dobru saradnju sa Veljkom Odalovićem, koji je bio visoki funkcioner vlasti Slobodana Miloševića. Takođe, kažete da je Srbija, odnosno institucija koja se bavi ovim pitanjem a na čijem je čelu Odalović, nije napravila pomaka.

– Odalović je još iz Miloševićevih vremena, da. Kada u svetu pitate ko je uspeo da pronađe 84 odsto nestalih osoba, kao što je to učinila Hrvatska, začudićete se. Drugi nisu uspeli ni na pola te brojke da stignu. Kada neko postigne tako dobar rezultat, to i dalje ne znači da je postignut stoprocentni rezultat.

Govorimo o srpskoj strani i činjenici da se na čelu Komisije za nestale nalazi saradnik Slobodana Miloševića.

– Ne želim ocrniti tog čoveka. Međutim, u granicama nekakve saradnje, to je bilo dobro.

Koliki je procenat nestalih lica otkrila Odalovićeva komisija?

– Srbija je učestvovala u nekoliko ratova. Mene interesuje onaj na relaciji Srbija – Hrvatska. Broj pronađenih osoba je u procentima u značajno meri manji, kada je o Srbiji reč. Ne verujemo Vučiću na “majke mi” da nema podataka. Nekakva mešovita komisija, sastavljena od Hrvata, Srba i inostranih članova iz EU bi morala da uđe u arhive JNA i da reši tu situaciju. Da se utvrdi – da li nas lažu i imaju podatake, ili ih zaista nemaju. Dok sam bio ministar sa istim intezitetom smo tražili sve građane Hrvatske, bez obzira na nacionalnost. Podigli smo broj pronađenih Srba.

Građani Srbije ne znaju u kolikoj meri i na koji način su aktuelne vlasti angažovane na pronalasku nestalih osoba, odnosno hrvatskih građana.

– Mi posmrtne ostatka ne tražimo izvan granica Hrvatske. Srbija je nama, putem svoje komisije, na čijem je čelu Veljko Odalović, na kašičicu davala podatke. Mi smo, s druge strane, pokazali najbolju volju jer smo počeli da tražimo sve hrvatske državljane. Pre deset godina, Hrvatska nije tražila svoje građane srpske nacionalnosti. Međutim, sad je to činjenica i oni, aktuelna i buduće vlasti više tu brojku ne mogu promeniti ili prepoloviti.

Kakvi društveno politički procesi su se dogodili u Hrvatskoj, a u Srbiji ne, pa tretira ovaj problem na mnogo lošiji, necivilizacijski način?

– Ministarstvo branitelja trenutno potražuje nestale iz Drugog svetskog rata, što nije pohvalno za aktuelnu vladu, ali to im, eto, donosi više političkih poena. Zato to rade. Ne pokazuju intezitet kada je ovom pitanju, o kojem govorimo, reč. Za vreme mog mandata, pronalazili smo stotinjak posmrtnih ostataka, a oni sad nalaze po pet, šest.  Voleo bih da ova vlada pronađe više nestalih nego što je učinila vlada čiji sam bio deo, jer su porodice nestalih nafinije, najprimerenije i najpoštenije. Možete zamisliti kada pošaljete dete u prodavnicu pa ga nema desetak minuta više nego što ste procenili da mu je potrebno. Kako li izgleda ta neizvesnost koja traje trideset godina… Ja sam ratni veteran i to gledam sa posebnom osetljivošću.

Kao bivši zatočenik u srpskim logorima, kako gledate na činjenicu da su danas u Srbiji na vlasti naslednici Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, koji se pretežno bave revidiranjem svoje i ratno zločinačke prošlosti svojih nekadašnjih lidera?

– Posetio sam logor Stajićevo, kod Zrenjanina, gde sam bio zatočenik. U jednom trenutku me je tadašnji predsednik Tadić pitao – da li je istina sve to što ti govoriš?

Verujete li da ni on nije znao?

– Njemu sam najviše verovao. Žao mi je što nisam upoznao pokojnog Zorana Đinđića, njemu bih verovao još i više, ali i Tadiću sam verovao. Vidite, napravili smo spomen ploču koju smo želeli postavili na te štale u Stajićevu gde smo bili zatočeni. Predsednik Aleksandar Vučić je obećao da će nam to odobriti i da će on lično biti prisutan kada bi se ta spomen ploča otkrivala. Međutim, već 12 godina ta ploča stoji u mojoj garaži. Još uvek se nadam da ćemo tu spomen ploču postaviti. Imam govor koji sam pripremio za taj događaj. Obećao sam i Tadiću i Nikoliću da ću ga pročitati kad tad i da neću ništa menjati.

U tom tekstu piše da mi za ovaj rat koji se dogodio ne krivimo ni sve Srbe ni sve Vojvođane. Zna se da je to organizovao vrh JNA i tadašnji politički vrh Srbije. Mi nemamo sa tim nikakvih problema. I u tom Stajićevu se nalaze posmrtni ostaci koji još nisu pronađeni. Međutim, mi verujemo da se najveći broj nestalih i njihovi posmrtni ostaci nalaze na teritoriji Hrvatske. Verujemo da su podaci o tome u JNA, zapisani i mapirani.

Jedan momak me je zvao čak iz Malezije da mi kaže da on zna gde su te lokacije. Rekao je da se sa tog mesta vide zvona crkve u Sotin. Odgovorio sam mu da živim u Slavoniji i da se zvonik te crkve vidi odakle god da pogleda. Mi tražimo rupu od tri puta tri metra. Dakle, tražimo pristup arhivi, da nam budu dostupna dokumenta.

Ko drži te arhive, ko o tome odlučuje?

– Vojska Srbije. Poglavlje 23 koje je Hrvatskoj trebalo dosta dugo da zatvori, bez saradnje po pronalasku nestalih osoba, bojim se da se to Srbiji neće dogoditi.

Mislite li da je dosta porazno pitanja elementarne ljudskosti vezivati za poglavlja i ciljeve integracije u EU?

– Bez pritiska javnosti na vrh politike to se neće desiti. Ja sam zastupnik u EU parlamentu i snažno se zalažem da Srbija, Bosna, Severna Makedonija što pre uđu u Uniju.

Da li je to moguće dok su u Srbiji na vlasti Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Aleksandar Vulin?

– Isto tako, ne mogu da verujem da 30 odsto ljudi u Hrvatskoj glasa za HDZ, stranku koja nas je toliko unakazila… Čovek čija su dva sina otišla u Irsku i Nemačku i dalje glasa za HDZ. Takva ista, još i gora, situacija je u Srbiji.

Članak je prenet sa portala Danas.

Članak je prenet sa portala Danas.

Share