Moja majka i ujak su ubijeni samo zato što su Bošnjaci: Žrtva zločina u Sjeverinu za Danas, povodom 30 godina od brutalnog masakra

Piše: Snežana Čongradin

Dževad Koldžić iz Sjeverina već tri decenije očekuje da nađe kosti majke i ujaka, Mevlide Koldžić i Meda Hodžića, dvoje od 17 otetih i ubijenih Bošnjaka iz autobusa na liniji Rudo – Priboj, kod mesta Mioče, nedaleko od granice dve države, na istoku Bosne i Hercegovine.

On je tada imao 13 godina, a nadu da će se njegovi najbliži pojaviti živi davno je izgubio, no ipak očekuje da će država konačno pokazati bar malo sluha i razumevanja za njega i ostale porodica žrtava ovog zločina.

– Za mene je uvijek teško i bolno Iskustvo prisjećati se tog vremena… Šta sam ja mogao da mislim, dijete od 12,13 godina. Jednostavno tada počinje neki drugi život. Izgubiti majku koja je meni bila tada jedini roditelj, nisam bio ni svjestan tog događaja, jednostavno misleći da će se ona vratiti i da ćemo opet nastaviti neki normalan život. A, kako je prolazilo vrijeme, sve je bilo teže i teže. Polako počinjes da živiš sa tim osjećajem da je više nema i da se neće vratiti. I, onda se pitas zašto? Ša su to oni skrivili? Samo zato što su bili Bošnjaci, moja majka i moj Dajdža… I, oni bili gražani ove države i normalno išli na posao, kao i svaki drugi dan… – kaže za Danas Dževad Koldžić.

Podsetimo, 22. oktobra 1992. godine, u mestu Mioče, u Bosni i Hercegovini, pripadnici jedinice „Osvetnici” pod komandom Milana Lukića zaustavili su autobus užičkog preduzeća „Raketa”, koji je saobraćao na redovnoj liniji od bosansko-hercegovačkog mesta Rudo ka Priboju, u Srbiji. „Osvetnici” su legitimisali sve putnike, a zatim iz autobusa izveli 16 civila bošnjačke nacionalnosti. Oteti civili su vojnim kamionom odvezeni u motel „Vilina vlas” u Višegradu. Pripadnici „Osvetnika“ su ih tamo fizički zlostavljali, a potom ubili na obali Drine.

*Posmrtni ostaci vaših najbližih nisu nikada pronađeni, kao i ostalih žrtava tog brutalnog zločina, osim jedne.

– Posmrtni ostaci nisu pronađeni osim jednog ubijenog iz ove grupe Medredina Hodžića tokom isušivanja jezera Perućac 2010/11. godine. I, naravno da bi bilo veliko olakšanje i meni i svim porodicama žrtava kad bi se te kosti pronašle i da se obavi ukop i Dženaza i bar na taj način da budemo smireni…

*Država Srbija nikada nije stala iza tog zločina iako je jasno da je bio državni zločin. Da su ljudi ubijeni samo zato što su Bošnjaci.

– Da i 30 godina posle, ništa se nije promenio odnos države prema žrtvama i ako su to bili njihovi građani…

*Trideset godina posle, na vlasti u Srbiji su političari koji su i tada bili na strani zločina. Kako vidite takav paradoks?

– Šta reći za taj paradoks u državi gde nas svrstavaju u građane drugog red. Bez suočavanja sa prošlošću, nema ni budućnosti..

*Takođe, 12 godina su bili na vlasti oni koji nisu bili deo ratno zločinačke politike, pa ni oni nisu ništa po tom pitanju uradili.

– Pa naravno da nisu nista uradili jer su prebacivali odgovornost jedni na druge i nije im bilo u interesu da bilo šta urade po tom pitanju.

*Nacionalna i verska netrpeljivost je danas manja nego ranije ili je istovetno snažna, samo je promenila formu?

– Dosta je manje netrpeljivosti nego ranije ali i dalje postoji možda u nekom manjem obliku. Međutim, ne trebamo gledati koje si vjere nego kakav si kao čovjek.

*Kako vidite budućnost kada je reč o odnosu države Srbije prema žrtvama rata i vlasti prema Bošnjacima?

– Ne vidim budućnost države prema nama žrtvama porodica sve dok ne prizna zločin koji je izrežiran i počinjen u njeno ime i nad njenim građanima, a mi porodice ne dobijem status civilnih žrtava rata i određenu satisfakciju za to što smo preživeli i preživljavamo sve ove godine…

*Aktuelna vlast ne priznaje genocid u Srebrenici kao ni ostale teške ratne zločine koji su tokom devedesetih počinjeni u ime građana Srbije. Kako vidite takav, čak tri decenije dug ishod?

– Naša borba traje već 30 god. I nadam se doći neka vlast na osnovu nekih moralnih i ljudskih ubeđenja da se desio zločin i genocid i da će se to promeniti…

*Kako biste okarakterisali stranke i uticaje koje imaju Bošnjaci u vlasti?

– Uticaj bošnjačkih stranaka je mnogo mali ili ga skoro nema. Svi se interesuju dok ne dođu na vlast, a posle toga skoro da više niko i ne pominje, osim kad je godišnjica. Sve ove godine imamo predstavnike Bošnjaka u vlasti ali se po tom pitanju nista nije promenilo… Ma koliko im verovao, mislim da oni nemaju snagu da bilo šta promene po tom pitanju.

Sjeverin 1992-2022

– Okružni sud u Beogradu je 2006. godine pravosnažno osudio četvoricu pripadnika jedinice „Osvetnici” na višegodišnje kazne zatvora. Međutim, tokom prethodnih 30 godina, pronađeni su posmrtni ostaci samo jedne žrtve, Medredina Hodžića, dok se ostali i dalje vode kao nestala lica. Država Srbija uporno odbija da porodicama žrtava iz Sjeverina prizna status članova porodica civilnih žrtava rata, koji bi im doneo skromnu, ali važnu simboličku i materijalnu podršku – saopštio je Fond za humanitarno pravo.

Razlog za to su, dodaje se, diskriminatorne odredbe kako prethodnog, tako i sadašnjeg zakona koji reguliše prava članova porodica civilnih žrtava.
– Naime, iako su žrtve iz Sjeverina bile državljani Srbije, zločin se dogodio na teritoriji BiH i izvršili su ga pripadnici vojske koju Srbija ne smatra neprijateljskom. Iz tih razloga, oni u očima institucija Srbije nisu civilne žrtve rata – navodi se.

Kako se dodaje, porodice ubijenih Sjeverinaca bezuspešno su pokušale da dobiju obeštećenje tuživši Republiku Srbiju 2007. godine, zbog odgovornosti za nesprečavanje ovog zločina i obaveze da zaštiti građane pograničnog područja u vreme trajanja oružanog sukoba u susednoj BiH. Nakon više od šest godina suđenja, njihova tužba je odbijena s obrazloženjem da ne postoji veza države Srbije i zločina koji se dogodio. Evropski sud za ljudska prava je u februaru 2019. godine odbacio predstavku koju su mu članovi porodica uputili, s obrazloženjem da se zločin dogodio pre nego što je Srbija ratifikovala Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, čime su iscrpljene sve pravne instance kojima su porodice žrtava mogle da se obrate za ostvarenje svog prava na naknadu štete – piše u saopštenju FHP, povodom 30 godina od ovog zločina.

Podseća se da je opština Priboj pomogla u izgradnji spomen-obeležja otkrivenog u oktobru 2015. godine.

– Ovo je jedan od retkih slučajeva u kojima su državne institucije, makar samo lokalne, priznale nesrpske žrtve. Međutim, memorijalizacija zločina nad Sjeverincima ograničena je na lokalnu zajednicu i, iako je reč o građanima Srbije, oni su izostavljeni iz politika sećanja na državnom nivou. Tokom višegodišnje borbe za priznavanje prava žrtvama ratnih zločina, FHP, Žene u crnom i Sandžački odbor svedoče kontinuiranom ignorisanju i diskriminaciji sjeverinskih žrtava od strane institucija Srbije, kako u pogledu pronalaženja posmrtnih ostataka stradalih, tako i u pogledu pravičnog obeštećenja – zaključuje se u saopštenju FHP.

Pomenimo i Inicijativu mladih za ljudska prava koja godinama predano radi na rasvetljavanju ovog zločina, pozivajući državu Srbiju da obešteti porodice žrtvava i prizna da je odgovorna za ovaj monstruozni čin.