Milena Bogavac: Šabac je pozornica na kojoj se prikazuje drama čitave Srbije

11. October 2020.
Ukoliko nove gradske vlasti odluče da me razreše dužnosti, ko sam ja da ih u tome sprečim?!
Šabac,_Šabačka_tvrđava_017
Sabac. Foto: Ванилица / CC 4.0

Istini za volju: neću ni pokušati, jer za ustanovu i kolektiv Šabačkog pozorišta neće biti dobro da rade s upravom koja ne uživa podršku osnivača… A nemam nikakve iluzije da bi šabački SNS mogao da me podrži. Znam da me ne vole. Znam da u pozorište ne dolaze. Ponekad pošalju neke momke, da viču iz mraka, na promocijama knjiga…

U svojim lokalnim glasilima, nazivali su me „diletantkinjom bez granica“. U jeku predizborne kampanje, bila sam na udaru botova; čak su mi, jednom prilikom, objavili i punu adresu na tviteru. To su neprijatne stvari: omalovažavanje i zastrašivanje, ali ne mislim da imam stvarni razlog da se plašim. Radila sam u najboljem interesu pozorišta koje vodim, prema planovima koje mi je odobravao Upravni odbor i u interesu zajednice, koja to pozorište finansira…

To što ne volim režim vladajuće partije, nije dovoljan razlog da budem smenjena. Za sve ostalo što bi eventualno mogao biti razlog, snosim punu odgovornost i od nje neću pobeći. Svesna sam da period koji sledi, neće biti lak – ali, živim u Srbiji. Tu sam odrasla. Ova zemlja je moj dom, drugu nemam i ne želim… – ovo za Danas kaže Milena Bogavac, dramska spisateljica, već neko vreme na funkciji direktorke Šabačkog pozorišta. Povod za razgovor sa njom turbulentna su i prilično nejasna politička zbivanja u ovom gradu u kome još uvek nije razrešena ni izborna, a nekmoli postizborna situacija.

* Sada kada je jasno da je Nebojša Zelenović izgubio vlast u Šapcu i da je, kao i u ostatku Srbije, preuzima SNS, možete li se reći da je nešto tako ipak bilo očekivano i kako vi objašnjavate zbog čega se to dogodilo?

– Vrlo je nezahvalno odgovoriti na pitanje koje počinje izjavom da je bilo šta, u trenutnoj političkoj situaciji u Šapcu – jasno. Nejasno, neizvesno, napeto, na ivici eskalacije. To su reči koje tačno opisuju atmosferu u ovom gradu i takva situacija traje već dugo. Možda je nekome ko ovu situaciju prati sa strane, ona zaista jasnija nego nama, koji smo unutra… ali, izbore u Šapcu ne umem da sagledam kao izdvojeni, lokalni fenomen.

Čini mi se da se da je Šabac – pozornica na kojoj se prikazuje drama čitave Srbije. To što se desilo ovde, desilo se svuda, s tim što na drugim mestima nije postojala antagonizacija, kroz koju bi se prikazalo šta se zapravo zbiva. Niko drugi se nije ni borio za poštene izbore… E, sad – ni to nije novost. Opozicija je baš zbog toga, bila u bojkotu i upravo se suočavamo sa posledicama te odluke. Merimo: da li je bila dobra; zašto da i zašto ne? …

Ja nemam odgovor na ta pitanja, ali priznajem da imam neku vrstu bizarne satisfakcije, izazvane činjenicom da Nebojša Zelenović, u svojoj borbi da sačuva Šabac kao opozicioni grad, nije uživao značajniju podršku drugih opozicionih lidera… Kažem „bizarne“, jer ta okolnost nije bila srećna, ali nam je – kao i svaka nevolja, donela bar jedan uvid.

Što se mene tiče, uvid je sledeći: Nebojša Zelenović nije isto što i drugi opozicioni lideri i nije „samo jedan od njih“… Činjenica da ostatak opozicije Zelenovićevu borbu nije prepoznao kao zajedničku u mojim očima jeste plus za Zelenovića, jer naša opozicija je takva, da sama vlast ne bi mogla da izmisli bolju!

* Najavili ste da će ova promena vlasti značiti i vaš odlazak sa mesta direktorke Šabačkog pozorišta. Šta ostavljate onome posle vas u nasleđe, mislite li da će kultura nastaviti da se neguje u Šapcu kao do sad (što se ogledalo, recimo, u budžetu većem procentualno nego što je onaj republički)?

– Nezahvalno je odgovoriti i na ovo pitanje. Pre svega, zato što sam punoletna osoba, izabrana na javnom konkursu, predložena od strane Upravnog odbora jedne ustanove i imenovana na Gradskoj skupštini. Dokle god se ti organi ne promene, to jest: dok se ne konstituišu novi, u obavezi sam da radim svoj posao, isto kao i do sada. Šta će biti posle – ne znam, čekam, pitam se… ali, znam jedno.

Na ovu poziciju nisam došla kao članica Zelenovićeve ili bilo koje druge stranke. Nisam došla kao sestra, drugarica i rođaka, već kao pozorišna autorka i koosnivačica jednog od najuspešnijih pozorišta sa nezavisne scene. Nisam devojčica u pesku, koja – kad joj se igra i društvo ne dopadaju, može da se razljuti, razbaca kofice i lopatice, pošutira zamak koji je do malo pre gradila s najvećom pažnjom i kaže: neću da se igram!!!

To bi bilo vrlo infantilno i neodgovorno. Degradirajuće za mene, kao ličnost i štetno za reputaciju Šabačkog pozorišta. Ja sam profesionalac. Nisam bez etike, ali moja profesionalna etika nalaže mi da dužnost koju sam svesno preuzela u javnoj ustanovi, nastavim da vršim, sve dok se to od mene očekuje…

Okolnost promene vlasti, svakako nije ohrabrujuća, ali – lopta nije kod mene i nisam ja na potezu… Odbijam da prihvatim stvarnost u kojoj nedostatak podrške jednoj partiji, anulira sve profesionalne kvalitete i rad. Ako se ispostavi da je tako, pretpostavljam da ću o tome biti informisana blagovremeno i u skladu sa Zakonom.

* Sa kakvim ste se eventualnim kritikama na račun svog rada u ovom gradu suočili od kolega ili građana u Šapcu?

– U pokušajima da shvatim šta mi tačno zameraju kolege ili građani Šapca, koji me kritikuju, obično stižem do dve stvari. Prva je činjenica da nisam iz Šapca. Druga je vrlo paušalna tvrdnja da sam „upropastila pozorište“…

Što se tiče prve stvari, opasno je za jednu zajednicu da neguje otpor prema ljudima koji dolaze sa strane. Primera radi: trojica školovanih dramaturga iz Šapca rade svoj posao u Beogradu… Da li mislite da bi bilo normalno da ja – kao dramaturškinja iz Beograda, krenem da urlam kako mi Šapčani uzimaju posao? …

Naravno, šalim se… ali, ono što hoću da kažem kroz šalu, vrlo je ozbiljno: ideja da vam „došljaci uzimaju posao“ je takozvani „minimalni fašizam“. To može biti uvod u vrlo ozbiljnu društvenu bolest i nasilje…

Za svaku zajednicu, a posebno onu koja je manja, dobro je i korisno da povremeno obogati svoju društvenost i javni život, nekakvim pogledom i uplivom „sa strane“. I znam da jedan deo lokalne zajednice to dobro zna.

Osnivač modernog Šapca je Jevrem Obrenović – a ni on nije bio rođen u ovom gradu. Šapčani su ponosni na činjenicu da je Isidora Sekulić napisala neka od svojih najpoznatijih dela u Šapcu, a Isidora je u ovaj grad došla po službenoj dužnosti.

Sem toga: kolektiv Šabačkog pozorišta, ne čine samo rođeni Šapčani i to ukazuje da Šapčanima nikada nije bilo strano, da svoje redove „pojačaju“ umetnicima sa strane.

Svako ko je odabrao da negde živi i radi ima poštovanje za zajednicu koja ga je prihvatila. Možda čak i veće od onih koji su tu rođeni, jer mesto rođenja nije stvar izbora, ali mesto u kome živite i radite – jeste…

Kad je u pitanju onaj drugi „argument“ o upropašćenom pozorištu, na tu konstataciju nemam odgovor. Imam pitanje: koje to pozorište, po vašem mišljenju, radi dobro i uspešno? …

Pošto ovo pitanje obično ostaje bez odgovora, tezu da sam „uništiteljka Šabačkog pozorišta“, zaista ne mogu da shvatim ozbiljno. O njoj bi razmišljala samo ako bi mi je uputile kolege koje znaju odgovor na moje pitanje.

* „Poljupce je čak iz Luvra slala Šapcu Mona Liza“ kaže jedna starogradska pesma. „Gradski“ je, dakle, pa i kulturni život u ovom delu Srbije tradicionalno negovan. Ipak, gledajući „vrednosti“ koje se promovišu čak i u Beogradu (novogodišnji kič, koncerti, spomenici…) ima li mesta strahu da će nestati brižljivo negovana kulturna scena i – još više – publika?

– Istina je da kulturni, umetnički i javni život Šapca, u ovom trenutku cveta. Istina je i da je u Šapcu stasava potpuno neverovatna generacija umetnika. Pored šestoro studenata pozorišne produkcije na Fakultetu dramskih umetnosti, u tu generaciju se ubrajaju Maksim Milošević, reditelj; Stefan Čamdžić, fantastično talentovani student pozorišne režije; Ilija Marković, Luka Mihailović i Jovana Palinkaš, koji studiraju filmsku režiju; Ema Pavlović, koja privodi kraju studije na Katedri za scenski dizajn Fakulteta tehničkih nauka; Jovana Omerović i Aleksandra Pavlović, koje studiraju glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i Ružica Ristivojević, studentkinja kamere Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.

Tome dodajte fantastičnu energiju koju generiše mlada ekipa, okupljena u Omladinskom pozorištu „Vožd“, našem Omladinskom klubu i takozvanom „proširenom ansamblu“ Šabačkog pozorišta, što je izraz koji koristimo za mlade glumce.

Oni stalno sarađuju sa našom kućom, ali ih ne možemo primiti u ansambl, zbog zabrane zapošljavanja koja – koliko vidim, desetkuje pozorišta u Srbiji i vodi ka njihovom ukidanju i prepuštanju zakonima tržišta… Ali, vratimo se na temu!

Bukvalno sve ukazuje na to da će se u Šapcu, vrlo brzo, desiti nešto neverovatno; nekakva eksplozija kreativnosti. Ovaj grad ima sve uslove da u narednim godinama, postane epicentar novog umetničkog talasa ili pokreta nove generacije. Vlastima – koje god bile, neće biti lako da „ugase“ tu generaciju koja tek hvata zalet i koja će se izboriti, za svoja mesta pod reflektorima…

Ali, to što nije lako, ne znači da nije moguće. Ostaje nam da vidimo hoće li Šabac i dalje podržavati svoju pametnu i talentovanu mladost ili će njihove radove zacrniti autolakom i vandalizovati nacionalističkim simbolima, kao što se to nedavno desilo sa muralima tri devojčice, oslikanim u okviru projekta „Supermodel“.

Taj projekat, koji vodi moja koleginica Marija Ratković, bio je osmišljen da osnažuje kreativnost i solidarnost među mladim ženama. Tri murala na kojima su bile naslikane žene i devojčice, kako stoje zajedno, pričaju, rastu, pobeđuju, lete u kosmos – uništena su crnim autolakom. Preko njih su nažvrljani nacionalistički simboli i taj potresni prizor u javnom prostoru, najbolje ilustruje borbu koja se ovde vodi.

To je borba u kojoj se boje bore protiv crnila; plemenite poruke protiv razornog nacionalizma; prelepi murali protiv žvrljotina… Ko će pobediti? … Kao u onoj indijanskoj priči: pobediće onaj vuk kojeg hranimo!

* Sve skupa dešava se i u vreme epidemije zbog čega je pomereno i Pozorišno proleće. Ono se odigrava upravo sada, u zrelu jesen. Ima li i u tome neke sumorne simbolike ili je to makar nagoveštaj otpora onakvom kulturnom i društvenom miljeu kakav sa sobom nosi SNS vlast?

– Zanimljivo pitanje. Čini se kao da u ovom gradu trenutno postoje dva pozorišta. Jedno je Šabačko koje – uprkos svemu, teži da sačuva tradiciju i ugled svog teatarskog festivala koji promoviše vrhunske domete pozorišne umetnosti iz cele zemlje.

Drugo je pozorište političkog treša koje se paralelno događa u Gradskoj upravi, samo nekoliko metara dalje, u istoj ulici. Naše pozorište je bolje, poštenije i kvalitetnije, ali ovo drugo, ipak privlači veću medijsku pažnju.

Jedan deo mene nezadovoljan je činjenicom da su nam „uzeli scenu“! Drugi deo na ovo ne obraća previše pažnje. Bavimo se Festivalom! Znate li vi koliki je to posao?! Sem toga, taj posao je daleko zanimljiviji i konstruktivniji, od praćenja stranačkih igara bez granica.

* Mislite li da će možda i Pozorišno proleće, poput Nušićijade u Ivanjici, preuzeti neki ljudi da od njega naprave, kako se to često na ovim prostorima radi, „stariji i lepši“ festival?

– Mislim da naša dva festivala ne treba upoređivati. Nušićijada u Ivanjici imala je jedan neobičan kvalitet. To je stari, gradski festival, koji je dugo godina bio ugašen i koga su, na ličnu kreativnost i entuzijazam, obnovili mladi Ivanjičani, želeći da doprinesu svom gradu. Ispostavilo se da im je grad nalupao šamare, preuzeo Festival i umanjio kvalitet programa…

Sa druge strane, mladi se nisu predali. Od proterane Nušićijade napravili su simbol borbe za umetničku slobodu i slobodu govora… Sada postoje dve Nušićijade: jedna institucionalna i druga, pobunjena, hrabra i prava.

Kada je u pitanju Pozorišno proleće ono je gradska manifestacija čiji je glavni producent i organizator gradsko pozorište. Ukoliko neko bude želeo da ga ukine ili upropasti, procedura će biti mnogo jednostavnija. Potrebno je samo da na mesto direktora Šabačkog pozorišta, postavite osobu koja se ne razume u pozorište, ali se zato razume u primanje naredbi „odozgo“.

Nakon toga, treba izdržati par nedelja javnog negodovanja od strane pozorišne javnosti Srbije… ali, već znamo – to će ići brže, lakše, bolje, ako se svemu doda neki estradni spin, tipa: lična drama popularne pevačice. Pažnja javnosti biće uspešno preusmerena sa kulture na zabavu, a Pozorišno proleće poslato u istoriju.

Ipak, ne mogu da shvatim zašto bi takva stvar bila u interesu bilo koje gradske vlasti. Pozorišno proleće je, za samo pet godina, postalo jedan od najuglednijih pozorišnih festivala u zemlji. Lokalna zajednica ga veoma voli i podržava i svaka gradska vlast, bez obzira na politike koje vodi. Morala bi da prepozna svoj interes u čuvanju takve institucije.

* Kako sada stvari izgledaju kad je planirana sezona u pitanju – i epidemiološki i politički? I da li je neobično ili ne da se ove dve stvari (ne samo kod nas) neprestano dovode u vezu (odluke sa jednog mesta opravdavaju se razlozima sa drugog i obrnuto)?

– Prethodnih nedelja mnogo smo radili na preciziranju, ozvaničavanju i sprovođenju procedura koje će nam omogućiti da pravimo i igramo predstave bez rizika po javno zdravlje, zdravlje naših glumaca i naše publike.

Sve ove stvari na Pozorišnom proleću po prvi put proveravamo u praksi i zadovoljna sam time što mogu da kažem da sistem koji smo smislili, poštujući državne preporuke, funkcioniše. Publika je vrlo disciplinovana, a isto tako i naš tim.

Sledeći zadatak koji nas čeka biće da obnovimo procese rada na predstavama, koje je epidemija zaustavila u probnoj sali i da pripremimo programe za obeležavanje jubileja: 180 godina pozorišnog života u Šapcu. Sezona koju otvaramo nosiće naslov „Nova normalnost“, a predstave koje planiramo, svaka na svoj način, ispitivaće šta zapravo znači ovaj termin…

Šta je normalno u takozvanoj „novoj normalnosti“, ali i kakvu to „normalnost“ želimo, za svet, u budućnosti… Naša prva premijera biće predstava Olge Dimitrijević „Radio Šabac“ koja kroz dokumentarnu priču o istorijatu najslušanije stanice u bivšoj Jugoslaviji govori o tranziciji, na svim nivoima društva. Radio Šabac popularnost je stekao emisijom „Želje, čestitke i pozdravi“, a ova predstava daće nam priliku da sastavimo novu listu želja i pozdrava, za bolji svet.

* Prostor za javno delanje svih onih koji misle drugačije od aktuelne vlasti deluje suženo ili čak nepovratno izgubljeno. Kako ćete vi pronalaziti način da se čuje i vidi ono što kao autorka, ali i angažovan intelektualac, imate da kažete?

– Prostor se ne pronalazi, već pravi. Prilike se ne čekaju, nego kreiraju. Za slobodu se mora boriti, čak i ako ta borba deluje uzaludno. Ona je vredna, sama po sebi. Ona je možda i sama sebi cilj. Duboko verujem da je u borbi za svaku vrstu slobode važnije biti na ispravnoj strani, nego pobediti…

Kada se prostor sužava, pritisak postaje veći, a učili smo fiziku u osnovnoj školi i znamo šta se desi onda kad pritisak postane neizdrživ… I zato: samo hrabro, sa srcem na pravoj strani! Ako smo zaista dobri, sve će biti dobro. Ako nije dobro, onda je do nas!

Predstave u sezoni „Nova normalnost“

– Predstava „Aplikacija Voland“ u režiji Kokana Mladenovića, spaja pozorište i nove tehnologije, postavljajući pitanje o tome šta je moral u savremenom društvu. Ova predstava će prvu premijeru imati u Crnoj Gori, jer su nam koproducenti iz Centra za kulturu Tivat. Sledi joj mala turneja po primorju, a odmah zatim, igramo je i u Šabačkom, gde će ostati na redovnom repertoaru.

Slede još dve koprodukcije. Predstava „Lift“ koju radimo u saradnji sa Scenom Maska i Kulturnim centrom iz Aranđelovca i predstava „Trpele“ po tekstu Bobana Skerlića i Milene Depolo, koja nastaje u koprodukciji Kraljevačkog i Šabačkog pozorišta, uz stručnu podršku Feminističkog kulturnog centra BeFem.

To je snažan, angažovan i edukativan tekst, koji se bavi pitanjem nasilja nad ženama i upozorava na činjenicu da smo svi deo ovog problema, a ako je tako – moramo biti i deo rešenja.

Zatim radimo novogodišnju predstavu, po tekstu Tijane Grumić… i predstavu „Ovaj svet može da bude bolji“ u režiji Nikole Zavišića. U pitanju je predstava po knjizi Janisa Varufakisa i zanimljivo je da nam je autor ustupio ekskluzivna prava na svoju knjigu, a Kreativni centar – kao Varufakisov izdavač za Srbiju, uključio se u projekat kao partner i dozvolio nam da koristimo njihov, zvanični prevod knjige.

U pitanju je knjiga pisama koje je Varufakis pisao svojoj ćerki, tinejdžerki, s ciljem da joj objasni osnove ekonomije: šta je novac, šta je kapital i kako funkcioniše? Smatramo da u doba recesije i svetske ekonomske krize, nema važnije teme od ove, a plan nam je da napravimo predstavu za decu i mlade koju će – sa jednakim uživanjem, moći da prate i odrasli…

Imamo još planova, ali nažalost – epidemija nas je naučila da ne planiramo mnogo unapred. Pod ovim uslovima, treba raditi jednu po jednu stvar i svaka predstava koja se „doveze“ do premijere, zapravo je veliki uspeh – kaže sagovornica Danasa nabrajajući planove za novu sezonu Šabačkog pozorišta.

Borba Davida i Golijata

– Drago mi je što se Zelenović razlikuje. Verujem da će iz svega, izaći mudriji i jači, ali jasno mi je i da ovo nije trka na dvesta metara… Trči se maraton. Građani Šapca, predvođeni Zelenovićem, imali su želju da sačuvaju svoju političku različitost, ali kako su u tome bili usamljeni, ukupna mašinerija vladajućeg režima mogla je da se koncentriše na samo jedan grad…

Sve pare, svi džipovi, sva „naj*ajebanija ekipa iz cele Srbije“, kako je to u Šapcu glasno najavio besni Miša Vacić, mogli su da se vektorski usmere u jednu tačku… Ta priča podseća na borbu Davida protiv Golijata, pa je vrlo teško reći šta je u toj situaciji bilo očekivano.

Svima je jasno: Golijat je mnogo veći i snažniji, ali podsećam vas da je u priči o Davidu i Golijatu – David pobedio. Baš taj obrt jeste ono što ovu priču čini paradigmatičnom – podseća Milena Bogavac.

Nešto smo ipak radili dobro

– Kada je u pitanju Šabac, postoji jedan predivan fenomen. Čak šestoro mladih Šapčana u ovom trenutku studira pozorišnu produkciju na Fakultetu dramskih umetnosti. To znači da će za samo nekoliko godina Šabac imati fantastičan, školovan kadar za upravljanje institucijama kulture. Imaće ga i više nego što je potrebno, takoreći: za izvoz u druge gradove… i to je odlična vest!

Ali, ta stvar se nije desila sama od sebe. Ova pojava je direktna posledica kulturne politike koja je godinama vođena u ovom gradu. Moje prisustvo u ovoj zajednici deo je te iste kulturne politike. Ne želim da sebi prisvajam zasluge za lične uspehe mladih ljudi u čije kvalitete sam se više puta uverila, ali želim da skrenem pažnju na činjenicu da su neki od njih svoje buduće zanimanje odabrali nakon iskustva koje su stekli, kao članovi Omladinskog kluba Šabačkog pozorišta… To znači da smo nešto ipak radili dobro! – zadovoljna je direktorka Šabačkog pozorišta.

Članak je prenet sa portala Danas.

Članak je prenet sa portala Danas.

Share