Medenica: U ovom društvu preovlađuje mržnja i to je sindrom njegovog patološkog stanja

Zajedno sa njim grupa novinara je bila prva kulturna delegacija iz Srbije koja je prešla granicu, posle „zaključavanja“ pa je Medenica samozadovoljno konstatovao da je ovaj festival uvek bio ledolomac.

Ubrzo potom, zbog naglog pogoršanja pandemijske situacije, pitanje održavanja 54. Bitefa postalo je neizvesno, a u jednom trenutku i odloženo.

Kad je objavljena vest da će se Bitef ipak održati u specifičnom, kondenzovanom Prolog formatu, a da je za narednu godinu planirano spojeno izdanje 54. i 55. Bitefa, svako dobronameran bi mogao da oseti ili makar pretpostavi da iza ovoga stoji jedinstven i istrajni tim festivala zbog koga je on stvarno ledolomac.

S kojim osećanjem dočekujete ovo, kondenzovano, Prolog izdanje Bitefa u odnosu na sva prethodna?

– Paradoksalno ili ne, s osećanjem smirenosti i spokoja. Od marta meseca isprobavali smo veliki broj opcija kako da se 54. Bitef desi u punom kapacitetu. Počeli smo od pokušaja da ponovimo sjajnu saradnju s „Lukom Beograd“, ostvarenu prošle godine, jer su hangari i magacini u „Luci“ vrlo prostrani, imaju prirodnu ventilaciju, a tamo smo mogli i da u startu napravimo veću distancu između sedišta, jer bi gledalište bilo montažno i radilo se namenski za tu svrhu.

Kad nam je, usled organizacionih problema, ovaj projekat propao, prešli smo na razmatranje mogućnosti da se predstave igraju na otvorenom, ali na to strane trupe nisu bile spremne da pristanu, a i sami smo imali svest da bi to narušilo umetnički integritet predstava. Onda smo prešli na klasično izvođenje u pozorišnim salama i u toj fazi priprema nas je dočekala odluka osnivača, Grada Beograda, da se i Bitef i druge gradske manifestacije odlože za sledeću godinu…

Ovo je racionalna odluka jer se iz prethodnog vidi koliko je teška, skoro nemoguća misija da se u uslovima pandemije organizuje međunarodni pozorišni festival. Ipak, moje kolege iz Bitef tima i ja mislili smo da se u manjem obimu, uz poštovanje antipandemijskih mera, može i treba da desi Bitef. Njega smo nazvali Bitef-Prolog, jer najavljuje to spojeno izdanje, 54. i 55. Bitef, koje će se desiti sledeće godine…

Dakle, izborili se za ono u šta verujemo i ostvarili ga u meri u kojoj je to bilo realno moguće. Mi bolje nismo umeli, tako da iz tog osećanja da je sve urađeno proističu pomenuti mir i spokoj.

Rekli ste da je održavanje Bitef-Prologa važno ne samo zbog kontinuiteta festivala, nego i zbog društvene funkcije teatra, zbog vraćanja diskusije u javnu sferu. Smatrate li da je pandemija koronavirusa postala izgovor političarima da se kritičko mišljenje anestezira? Kako generalno vidite poziciju javne debate u našem društvu?

– Mi nikad nismo imali razvijenu kulturu dijaloga, debate, ali je sada situacija gora nego ikad.

Sluđeni tridesetogodišnjim nacionalističkim manipulacijama, porazima u ratovima koje, navodno, niti smo pokrenuli niti vodili, opštim osiromašenjem, odlivom mozgova i drugim razornim društvenim procesima, sad smo na nivou ne naše „tradicionalne“ nesloge, nepomirljivih ideoloških podela na partizane i četnike, izdajice i nacoše, „Prvu“ i „Drugu“ Srbiju, već u nekakvom „vučjem stanju“, spremni da za jedno „da“ ili „ne“ skačemo za vrat. U ovom društvu preovlađuje mržnja i to je sindrom njegovog patološkog stanja…

Za mene pozorište, a naročito ono koje je i umetnički i društveno progresivno, kakav je Bitef bio od svog osnivanja do danas, ne može da bude samo sebi svrha.

Ono je, između ostalog, i bitan forum društvenog samopreispitivanja, to mu je uloga još od antičkog doba.

Otkako sam umetnički direktor Bitefa, prateći programi su značajni koliko i glavni, a ove godine će, zbog specifičnih okolnosti, oni biti dominantni, a posebno oni debatne prirode, za koje imamo podršku „Fonda za otvoreno društvo“.

S velikim zadovoljstvom najavljujem novo izdanje „Filozofskog teatra“ u kome će, na našoj letnjoj pozornici na „Skveru Mira Trailović“, Maja Pelević voditi razgovor sa Svetlanom Slapšak iz Ljubljane, jednom od vodećih teoretičarki i aktivistkinja regiona.

One će razgovarati o tome kako će izgledati javna sfera posle pandemije, da li će doći do daljeg urušavanja institucija ili njihovog preoblikovanja, da li svedočimo, pored globalnom povratku ksenofobije i povratku totalitarizma, da li će neoliberalni kapitalizam ojačati posle pandemije, ili postoje nade da će on, a koji i inače „nije stvoren za ljude“, kako kaže Slapšak, biti prevaziđen.

Uz podršku „Delegacije EU“ u Srbiji i „Francuskog instituta“ organizujemo i međunarodnu tribinu o kulturnoj politici i menadžmentu pozorišta u pandemijskim i postpdandemijskim uslovima, s temama u rasponu od toga kako uopšte izvoditi predstave do toga kako da pozorište i izvođačke umetnosti finansijski prežive ovu krizu.

Na samom početku pandemije imenovali ste problem „medicinske cenzure“ i konstatovali da nju teatar može samo privremeno ali ne i trajno da prihvati. Šta je to u pozorištu, u odnosu na ostale umetnosti posebno, pa se ono opire antipandemijskim merama?

– Odgovor je jasan, nedvosmislen. Teatar nastaje i postoji u energetskoj, duhovnoj i emocionalnoj razmeni između izvođača i gledalaca, a koja se ostvaruje u realnom, fizičkom prostoru i jednom ograničenom vremenskom okviru.

Ono što pripremaju umetnici u pozorištu nije „estetski predmet“, taj njihov inscenacijski plan je samo osnova da se, u interakciji s publikom, desi „estetsko iskustvo“, koje je svrha pozorišta, a posle koga ne ostaju nikakvi materijalni tragovi.

O ovome ću ja voditi razgovor, a pod znakovitim naslovom „Digitalni razgovor o analognoj umetnosti“, s jednom od vodećih svetskih teatrološkinja, Erikom Fišer Lihte iz Berlina… Imajući ovo u vidu, jasno je da je telesno distanciranje koje zahtevaju antipandemijske mere, udarac na suštinu ove, kao i drugih izvođačkih umetnosti: ono je ta njegova medicinska cenzura.

Zato „novu normalnost“ u pozorištu ne možemo da prihvatimo, već da tu telesnu distancu istrpimo kao nužno zlo.

Preživećemo jednu sezonu u kojoj će većina reditelja pokušavati da iznađe kreativno i vickasto opravdanje za izostanak telesnog kontakta među glumcima, baš kao što je Molijer u svojim komedijama-baletima tražio uverljivo dramsko opravdanje za to što je radnja prekidana vokalnim i plesnim deonicama.

Pripremajući se za ovogodišnji Bitef iščitavali ste izraelskog istoričara Juvala Noa Hararija, a na temelju njegovih dela je nastala i anticipatorska predstava „2020“ Ivice Buljana. Do kakvih ste uvida došli čitajući Hararija?

– U kontekstu onog što ćemo videti da je tema objedinjenog 54. i 55. izdanja Bitefa, meni je najzanimljivija njegova teza da je „homo sapijens“ jedina životinjska vrsta koja je samostalno, bez pomoći meteora, tektonskih promena, itd, uspela na naruši globalnu ekološku ravnotežu.

Takođe mu je provokativna i teza o suštinski genocidnoj prirodi „homo sapijensa“ koji je, pre svega, uništio sve druge ljudske vrste na Zemlji, jer mi nismo bili jedina.

Temelj ovogodišnjeg Bitefa je nastao kada ste odgledali predstavu Štefana Kegija „Dolina jeze“u kojoj je jedini protagonista humanoidni robot, verna kopija stvarne osobe Tomasa Melea. Može li pozorište bez glumca?

– Ova predstava je, zaista, noseća za umetničku liniju ovogodišnjeg koncepta Bitefa. Ta se linija svodi na preispitivanje živog izvođačkog prisustva na sceni, mogućnost interakcije gledalaca s nekim oblicima „digitalnog tela“, kao što su roboti, kiborzi, avatari. Tu je estetska dilema ne to da li mi, gledaoci, možemo da razvijemo empatiju prema humanoidnom robotu – pošto, videćete, možemo – nego kako pomenuta energetska, emocionalna i duhovna razmena funkcioniše s druge strane; da li i kako robot-izvođač može da reaguje na naše reakcije…

Ovo su, ipak, sve veoma radikalne, „bitefovske“ scenske prakse, te glumci ne treba da se štrecaju: suština pozorišta je u njihovoj razmeni s gledaocima. Inovacije mogu samo da prošire naše poimanje pozorišta, ali ne da izmene tu njegovu suštinu.

Koja je tematska linija Bitefa i koja politička pitanja ona pokreće?

– Tematski luk Bitef-Prologa, a to znači i objedinjenog 54. i 55. Bitefa sledeće godine, kreće se u rasponu od fatalno narušene ekološke ravnoteže do filozofskog koncepta posthumanizma kao vizije sveta u kojoj čovek više neće biti u središtu.

Ne treba zaboraviti da je i razlog zboga koga je Bitef odložen, pandemija virusa korona, rezultat narušenog globalnog ekosistema.

Ova pitanja su globalno relevantna, ali i u lokalnoj sredini. S aferama u kojima su samoorganizovani građani pružili uspešan otpor, kao što su seča šuma u Košutnjaku ili izgradnja mini hidrocenatrala na Staroj planini i u drugim krajevima zemlje, ekološka problematika je itekako bitna i u Srbiji.

Sledeće godine biće duplirano izdanje Bitefa, 54. i 55. u jednom. Najavili ste da će slogan ostati isti – „Na ivici budućnosti“. Ipak, imate li ideju za neki rezervni?

– Nemam. Ne samo zato što pomeranje 54. Bitefa i njegovo spajanje s 55. podrazumeva, sasvim logično, da se ovogodišnji koncept „prelije“ u onaj od sledeće godine, te da prave tematsku i umetničku celinu, već zato što mislim da, nažalost, pitanja koje pokreće program planiran za ovu godinu, pa tako i Bitef-Prolog, neće biti prevaziđena.

Verujem da će i ekološka kriza i vizija sveta u kome čovek neće više biti u centru, što je po nekima jedina nada za spas naše civilizacije, a po drugim nagoveštaj njenog kraja, biti podjednako bitna, ako ne i aktuelnija 2021. godine.