Bratislava: Na ušću Morave u Dunav

2. Jun 2021.
Ako vas niko drugi ne čeka u Bratislavi, dočekaće vas maštovite i duhovite skulpture, na mestima gde ih ne očekujete: fotograf koji vas vreba iza ugla, Napoleonov vojnik koji je oslonjen na klupu na koju ste seli, gost za stolom restorana spreman da plati račun, „čovek na poslu“, koji viri iz uličnog šahta…
240112-678x382
Piše: Branko Vasiljević / Danas

Pa i ako vas niko ne čeka, lepo ćete se osećati u ovom gradu duge istorije i promenljive sudbine i imena, i njegovoj okolini, punoj toponima identičnih s našim, bilo prema Malim Karpatima, koji ovde izbijaju na Dunav i Moravu, bilo u dunavsku ravnicu.

Nisu, naravno, samo toponimi ono što nas povezuje; Bratislava je deo i naše istorije, koju su započeli  svojim boravcima i studijama u njoj Vuk Karadžić (ima ulicu u gradu), Đura Daničić, Svetozar Miletić, Jovan Bošković, Zmaj…, a kasnije i drugi.

Dajući kolorit starom gradskom jezgru, bronzane skulpture posvećene su običnom životu stanovnika ovog grada, koji najzad ne moraju da žive u istoriji.

Uske ulice i trgovi ipak otkrivaju ponešto iz nje.

Tek nekoliko poslednjih generacija ovaj grad  nosi današnje ime, koje je zamenilo nekadašnje trojno  – Požun, Presburg i Prešporek.

Posle Mohačke bitke, ovaj „grad trgovaca, zanatlija i vinogradara“ postao je mađarska prestonica, istovremeno sa dolaskom Habzburške dinastije na mađarski presto, uvek u senci obližnjeg Beča.

U ovdašnjoj crkvi Svetog Martina  krunisano je jedanaest mađarskih kraljeva (austrijskih careva) i jedna kraljica (carica), Marija Terezija.

Ona je često ovde boravila u tvrđavi, koja liči na zamak i koja je i danas, dominantnim položajem iznad grada, njegov zaštitni znak.

U vreme carice Bratislava je dobila građanski izgled i zaokruženu baroknu celinu starog gradskog jezgra.

Redak primer neoklasične arhitekture je  plata katoličkog nadbiskupa.

Posle Napoleonove pobede kod Austerilca u njoj je potpisan mir, kojim su Habzburzi izgubili dobar deo svojih teritorija.

Napoleon je na gostoprimstvo uzvratio  rušenjem utvrđenja Devin, koje se još od srednjeg veka uzdizalo na visokoj steni iznad samog ušća Morave u Dunav.

Odolevši šarmu vinograda iznad grada, posetio sam dva mesta u okolini, sa poetičnim imenima: Marianka i Ivanka.

Marianka se nalazi na obroncima Karpata i vekovima je mesto hodočašća u manastir Rođenja Bogorodice, zaštitnice Mađarske.

Ivanka je u dunavskoj ravnici.

U ovom selu je knez Mihailo Obrenović kupio imanje i dvorac u kome je živeo, tek venčan sa  Julijom Hunjadi, do povratka na presto.

Julija se iz Beograda vratila sama, rastavljena od supruga.

U Ivanku je knezu (tajno) dolazio vođa slovačkog preporoda, Ljudevit Štur.

U znak zahvalnosti za pomoć slovačkim rodoljubima u Mađarskoj buni, knezu je napisao dirljivu posvetu u svojoj knjizi „O narodnim pripovetkama  pesmama slovenskih plemena“.

Kneginja Julija, kada već nije mogla podariti naslednika srpskog prestola, u dvorcu je organizovala dečji dom.

Iako se preudala, uspomenu na kneza sačuvala je darujući lokalnoj crkvi skulpturu u drvetu Svetog Mihaila, rad belgjskog skulptora Žan-Fransoa Malfea, koju je pribavila u Briselu, gde je i preminula.

Članak je prenet sa portala Danas.

Članak je prenet sa portala Danas.

Share