Presuda

Piše: Biljana Srbljanović

Nakon toga, majka devojčice sad ćerku odvodi kod muškarca, gde ih dočekuju njegovi roditelji i čin obljube, u organizaciji  odraslih, se ponavlja. Muškarac, prema sopstvenom svedočenju, zna da devojčica može da zatrudni, ali  misli da neće. Devojčica, naravno, zatrudni. U šestom razredu osnovne.

Onda ovi roditelji, koji su čitavu stvar i organizovali, ugovore običajni brak, naprave slavlje, dete se rodi i devojčica je sada “udata” majka nove devojčice, a da je niko ništa nikad nije ni pitao.

U medjuvremenu, sud sudi muškarcu prema zakonu, koji obljubu deteta mladjeg od 14 godina, od strane punoletnog lica, proglašava krivičnim delom (što ono i jeste) i odredjuje zatvorsku kaznu. Roditelji i jedni i drugi, pronalaze advokata, kog zbog ekstremno prekarnog materijalnog stanja okrivljenog, plaća država i na Apelacionom sudu presuda pada, okrivljeni se proglašava nevinim, puj pike ne važi.

Presuda je izašla u javnost zahvaljujući Autonomnom ženskom centru, i kada se čita, muka vam je. Nepodnošljiv rasizam, relativizacija krivice odraslog čoveka, ali i roditelja, koji su svojevoljno zauvek odlučili sudbinu jednog deteta, koje sada nema nikakvu šansu da završi barem osnovno školovanje, a kamoli da izadje iz začaranog kruga siromaštva, margine, degradiranja zdravlja i rane smrti pripadnica njene etničke zajednice.
Jer – devojčica je Romkinja, a obljubnik Rom, muškarac od sada 24 godine, bez zaposlenja i zanimanja, bez formalnog obrazovanja i sa primanjima od ad hoc poslova u iznosu od 10 do 15 hiljada dinara MESEČNO.

Iz presude smo saznali sve, pa i da okrivljeni ne može u zatvor, jer sa ovih 15 hiljada izdržava porodicu. Sve smo čuli, osim mišljenje devojčice, osećanja devojčice, reči devojčice, koje  u presudi ni jednog trenutka nisu navedeni. Šta više, Apelacioni sud, uz salvu rasističkih i uvredljivih rečenica, iznosi niz svedočenja odbrane – okrivljeni ima gomilu drugova koji su njegovo godište i svi sistematski obljubljuju devojčice od 12 i 13 godina (jer “Cigani”), čak se i majka oštećene hvali kako je drugu ćerku udala sa 12 i po, kako su se odrasli sve dogovorili i proslavili vezu (jer “Ciganska” svadba), sud smatra da je etnička specifičnost Roma odsustvo svesti o krivičnom delu, da je devojka delovala starije (sic!), te da, kako sudski veštak “stručno” tvrdi, “Romi sazrevaju ranije”, ali samo devojčice, jer podvlači da je oštećena devojčica sa 13 godina na nivou svog uzrasta, a da je istovremeno istog psiho-fizičkog stupnja razvoja kao i okrivljeni sa 22. Što valjda implicira da su Romi na neki način mentalno obustavljeni u rastu na ulazu u pubertet, da su gluplji i nerazložniji od većinskog stanovništva, da je mala fizički napredna (kao i sve Romkinje) muškarac glup i divljak (kao i svi Romi) da su to “ciganjska posla” i da sud neće  da se meša.  Tačnije, ne samo da sud tvrdi da okrivljeni nije mogao da zna da se obljuba deteta krivično goni (jer “Cigani”, šta oni znaju) nego sud tvrdi da on nije ni MORAO da zna (jer “Cigani”, oni ne mogu da  razumeju).

Da je okrivljeni obio trafiku, jer to isto, prema stereotipima, rade pripadnicii njegove etničke zajednice, da li bi isto tako bio oslobodjen? Da je okrivljeni obljubio belu devojčicu, da li bi presuda bila ista, ili mogu nekažnjeno da se obljubljuju samo romska deca? Da je bilo koje drugo delo u pitanju, šta bi onda Apelacioni sud? Devojčici, kao i svim romskim devojčicama, zapečaćen je život, jer država odbija da ih zaštititi, ona sada ulazi u vrtlog siromaštva, silom udaje, bolesti, nasilja, osudjenosti na potpunu marginu, a sud misli da je to super.

Inače, posebno gadan obrt u priči je nastao kada se slučajno saznalo da je sudija ikona opozicije. Istog trenutka su brojni komentatori, koji su se zgražavali nad presudom, okrenuli ćurak i partijski odano počeli da brane neodbranjivo. Aj da nastavim sa analogijom: da je sudija bio SNS, da li biste tako reagovali? Da je bio LDP, gde bi mu creva? Da sam sudila, evo, ja, koja bi me reka ikad oprala?

Ako ne znate ili nemate odgovor na ova pitanja, onda smo u mnogo većem problemu nego što se misli.

Članak je prenet iz štampanog izdanja Blica.