Čistač

Piše: Biljana Srbljanović

Brojni su se ljudi borili, a iz samog MSU-a su, 2012. godine, napravili “neizložbu”, pod nazivom “Šta se dogodilo sa MSU?”, kojom su potakli umetnike da promišljaju nedostupni ili ruinirani, a za njih najvažniji prostor, da na ruini stvore radove koji govore o i ruiniranju društva, a time i svih nas. Sećam se rada Saše Tkačenka, koji je snimio nekog skejtera kako se vozi razvalinama Muzeja, rad koji je više rekao, nego svi tekstovi koji su ukazivali da će MSU nestati, ako se država ne trgne. Danas, jedan od kustosa te izložbe, Dejan Sretenović,  u otvorenom Muzeju, publiku dočekuje kao kustos istorijske retrospektive “Čistač” Marine Abramović, a mi mislimo da ništa gore nije moglo da nam se dogodi.

Javnost komentariše, osudjuje, besni, što se izložba uopšte održava, pa što Marina, pa “šta je tu lepo”, “što od mojih para”, zašto to “kapitalističko smeće” i zašto “komercijala”? Ne bih ovde o značaju umetnice, jer me bukvalno sramota. Ne bih ni o tome kako je “prevazidjena” i “estrada”, jer su lokalni vidjeniji kustosi godinama imali priliku da gledaju njene radove, putujući o tudjem trošku po svetu, pa je za sve njih ovo tako passe.

Ne bih ni o tome kako ljudi, koji veruju da je samo akademizam prava umetnost, a ni to baš ne znaju šta je, misle da je gola zena koja cepa dušu na komade, budalaština.

Ali bih o tome što nikako ne mogu da razumem, kako pametni i daroviti ljudi kritikuju izložbu “Čistač” kao trijumf kapitalizma i poziv na komercijalizaciju i “industriju”, a istovremeno, ne znam kojim obrtom logike, kritikuju državu što je dala godišnji budžet MSU-a, za samo jednu jedinu izlozbu? Kako se te dve stvari mire?

Karte za “Čistača” za učenike i studente, koštaju 200 dinara i ta karta treba da je još jeftinija i naravno da država mora da je dotira. Država jeste dala godišnji budžet Muzeja, što se mene tiče, dužna nam je da da još 9 takvih, za sve one godine tokom kojih, a greškom te iste države, MSU nije radio. Država je istovremeno dužna da se otvori za moguće privatno finansiranje visoke umetnosti, jer bez toga preostaje samo amaterizam. Uostalom, uloga korporativnog novca u muzejskoj praksi je nešto što je, u vreme kada su sadašnji najglasniji kritičari bili na pozicijama moći, sami započeli i fala bogu da jesu. Jer, bilo je veoma značajno kada je, upravo MSU, pred samo svoje zatvaranje, širom otvorio vrata korporativnom novcu, izlozbom kolekcije Erste banke (BANKE!!) zahvaljujući kojoj smo, na primier, videli tada poslednji rad jedne Milice Tomić, velikanke savremene umetnosti, koja bi, da se ja pitam, morala bila bogata i slavna kao Marina. Ili kada je Telenor kolekcija, istih tih godina, u Cvijeti Zuzorić, pokazala Beogradu naše savremene umetnike mladje generacije, kao Biljanu Djurdjević, za koju bih ponovila isto ovo što i za Milicu. Šta se onda to dogodilo da, ljudi koji su norveškog magnata, koji je pravio telefone, tada slavili zbog finansiranja savremene umetnosti, danas počnu da preziru ne samo “novac kapitalizma”, već posebno “svetinu” koja se na izložbi usudi da izvadi taj isti (dobro, ne isti) telefon i slika za Instagram, da bi se pohvalila gde je bila? A što da se ne pohvali? Ima i čime, a time će, možda, da podstakne još nekog da uopšte udje u Muzej, šta je sramota u tome? Kakav je to prezir, kakav kultur-rasizam prema običnoj publici, od onih što se ubiše u intelektualnoj borbi za prava potlačenih širom sveta?

Šta se to dogodilo da je tada otvaranje prema kapitalizmu u umetničkim praksama bilo ok, bilo u svetskim tokovima i bilo u trendu, a danas isti ti ljudi, koji ove decenije nose neo-marksizam, zgadjeno zagovaraju potpuni bojkot ili se ironično podsmevaju onima što se raduju da idu na ovu izložbu? Ljudi koji kritikuju umetničko tržište zbog same činjenice da uopšte postoji, istovremeno kritikuju državu zbog donacija u kulturi. Ne može velika izložba, a da je država plaća, a ne može ni da je država ne plaća, jer je kapitalizam neprijatelj naroda. Ne može ni jedno ni drugo, ne može znači – ništa. Ok, to bar znamo. To kad nema ništa.

Članak je prenet iz štampanog izdanja Blica.