Biljana Srbljanović “O majmunima i ljudima”

Kad pomislim na Patrijarha Pavla, meni, naprotiv, ne navire slika vožnje tramvajem i odricanju od konfora života, već slike blagosiljanja krvnika, tik uz Karadžića i Mladića i ako ništa drugo, ono sećanje na glasno ćutanje pred zločinima načinjenim u ime pravoslavlja. Da skratim, ne volim društvenu ulogu SPC, ni u istoriji, ni danas i nemam poverenja u nju. Ipak, i ja sam, kao i svi, gledala “Utisak nedelje” i sa iznenadjenjem shvatila da postoje pripadnici i starešine te crkve koji mi imponuju, ne zato što se sa njima u svemu slažem, već zato što ih razumem i kad se ne slažem i verujem da njihovi nastupi oplemenjuju javni govor.
Priča da je, za osam vekova, Vučić prvi predsednik koji je odlikovan najvišim ordenom SPC-a, ne samo da me ne interesuje, već me i napušta na nivou elementarne logike – za osam vekova nismo imali baš mnogo predsednika, Tita nisu mogli da odlikuju (a nije da German ne bi teo), Miloševića su odlikovali slepom odanošću i podrškom u krvavim pohodima, Djindjića su anatemisali kad su ga, mrtvog u sanduku, i na samom pogrebu vredjali, a Koštunica, Tadić i uveoci nisu mi primer za ništa. Sasvim mi je zato logično da ova i ovakva crkva, duboko politizovana i uvek uz svaku vlast, osim onu koju likvidira, odlikuje važećeg predsednika, to baš i ide jedno s drugim. Ipak, gosti Olje Bećković, okupljeni neposrenim povodima i željom da se priča o najdnevnijoj od svih dnevnih politika, otrgli su se tom razgovoru i otvorili nešto dublje i važnije za instituciju koja, barem nominalno, ima ogroman uticaj u društvu. Nekako se priča povela o široj slici, a ne samo o Vučiću, o infantilnom vidjenju svevišnjeg, o malogradjanskoj samozadovoljnoj bogobojažljivosti u svom najparadnijem obliku. Vladika Grigorije i Docent Bogoslovije Vukašin Milićević nisu možda skupili aklamacije mase, jer su nedovoljno udarali trenutnu vlast, ali su zato otvorili važne teme za čitav javni diskurs govoreći o kritici jednoumlja, čistkama onih koji drugačije misle, uranjanju bukvalno svih nivoa društva u dnevnu politiku. Govorili su o neodgovornom podilaženju resentimanu protiv ostatka sveta, negovanju mitomanske slike da su Srbi večite žrtve, a da je istina da zapravo odbijaju da se suoče sa sopstvenom odgovornošču u sopstvenoj propasti i još mnogo toga. Kod nas svaka javna tema ima period poluraspada od dva popodneva na internetu, sve prodje, sve se izmodi, a da nikakve pouke nema. Tako i sada, svi pričamo Patrijarhu koji je odlikovao Vučića, a ne zanima nas što su profesori Bogoslovije, zgroženi primitivnim kreacionizmom Amfilohijevih podoficira, kojim brukaju crkvu i opasno se nadvijaju nad Znanje, šikanirani već dve godine u redovima iste te crkve, samo zato što su se javno protivili tom ludilu. Kako to da je ta crkva tek sada loša i tek sada se mnogo ponizila draguljem na lenti za vladaoca, a nije, aj da ne davim opet, ulogom u ratovima, ili, ako ništa drugo, mobingom nad odgovornim i obrazovanim ljudima iz njihovih redova, koji odbijaju da ćute protiv grešaka svoje zajednice? Profesori Bogoslovije koji su podigli peticiju protiv zilota što su se, baš kao i Koštunica ne tako davno, obrušili na Darvina i tražili izbacivanje Teorije evolucije iz škole, dan danas su kaženjeni jer su “brukali Spc”. Oni su, zapravo, “zviždači” pre nego što je”zviždanje” došlo u modu i zbog toga zaslužuju podršku i poštovanje. Hoćete da se kladimo da, za mesec dana od sad, više niko neće i dalje pričati o tome?

Tekst prenet iz dnevnog lista Blic