Biljana Srbljanović – Falange
Nećete se iznenaditi, ali ja u šerpe ne lupam. Verujem da je ta vrsta protesta prilično glupa, da nema neki konkretni cilj, osim da se ljudima da iluzija da nešto zaista rade dok razvaljuju emajl na sopstvenim loncima. Ipak, tvoja šerpa – tvoje pravo i niko ne sme da ti ga ukine, a pogotovo nema pravo da organizuje huligane i plaćenike da se veru po tudjim zgradama, urlaju i mašu pirotehničkim sredstvima, sa ciljem da zastraše i prete onima koji nisu za vlast. Nisam baš toliko naivna da ne znam da tim “Vacićima” ništa nikad neće biti, niko ih neće legitimisati i privoditi, u najboljem slučaju će ih prećutno povući i to se praktično i dogodilo, i svi smo krenuli dalje. Vladini mediji, posebno tabloidi, organizovane bakljade najmljenih navijača kao pokušaj da se gradjani koji lupaju u šerpe sa balkona zastraše, po običaju su pravdali, pa brzo sklonili sa naslovnih strana i ćao. Zamenili su ih Dverima i njihovim zastrašujućim divljanjem ispred Skupštine, a koje se, opet, s druge strane političkog spektra, u nezavisnim medijima i medju razumnim i uticajnim intelektualcima ili prećutkuje ili čak razumeva. Jer, “ljudi su, eto, pod stresom”, pa zato nastaju “incidenti”.
Jeste, ljudi su pod stresom i to velikim, jer postaje sasvim moguće da se sledeća akcija ili plaćenika vlasti, ili vodja opozicije, otrgne i pretvori u opšte nasilje iz koga povratka nema.
Aktivna normalizacija nasilničkih dela kao sredstava političke borbe, kao u stvari samo jedno izražavanje mišljenja i kao normalni ventil za stres zbog “Vučićeve strahovlade” ili kao “odbrana Vučiča”, ono je što nam je vratilo fašizam.
Kada se divljački upad kolima u migrantski kamp, jednog očigledno opasnog kik-boksera i javnog funkcionera, koji se, bez završene srednje škole, našao na poziciji predsednika Komisije veća Opštine Obrenovac za saradnju sa omladinom, karakteriše samo kao “nasilničko ponašanje”, a ne kao ono što zaista jeste – teroristički čin, to je fašizam. Kada, na pravnu kvalifikaciju njegovog dela, kojom se ovaj opasan čovek pušta da se brani sa slobode, nazad u sredinu u kojoj žive ljudi koje je želeo da pregazi kolima, a verovatno i na posao plaćenog opštinskog funkcionera, svi okreću glavu i ne bi da komentarišu, da ne izgube glasove rasista, to je fašizam.
Kada se u raznim, ne samo režimskim medijima, on opisuje kao samo jedan mladić što je izgubio živce, kada se sumanutom nasilju Dveri aplaudira ili se mlako kritikuje, a zapravo opravdava, jer je Boško isto samo izgubio živce, sve je to fašizam. Kada sam se, danas, zatekla kako, na pretnje smrću Jovani Gligorijević iz Vremena, pomislim – naravno, pa svi to dobijamo i pošla dalje, ja sam postala saučesnica fašizma. Kada oguglamo na nasilje, batinanje, cepanje odeće makar i najgorima medju nama, dobacivanje “Čedo Šiptare”, urlanje na Djilasovu decu, neonaci simbole i crvene beretke na protestu opozicije i hiljade pretnji i poruka koje svi mi, koji bar nešto govorimo, godinama i decenijama primamo, mi postajemo još jedan saučesnik bujanja fašizma.
I jeste, istina je, mi imamo fašističke falange, samo što one nisu isključivo u opoziciji. Te su falange “Made in Serbia”, pa su aljkave i delaju kao muve bez glave, ali ih to ne čini manje opasnim. Levijatan jesu fašističke falange, SNS funkcioner iz Obrenovca jeste deo fašističkih falangi, Miša Vacić je uposlenik fašističkih falangi, Boško Obradović je predvodnik falangi u opoziciji, “Narodna policija” i Nogovi protesti su delo fašističkih falangi, antimigraciona propaganda, rasturanje teorija zavere protiv javnog zdravlja, jeste sredstvo borbe fašističkih falangi i svako ko ih ne najuri iz svojih redova i institucija, svako ko ih ne osudi ili ih jednostavno samo prećutkuje, postaje saradnik fašističkih falangi. Nema više “ali”, ako se ne trgnemo, zaista nam je došao kraj.
Tekst je prenet iz lista Blic.
