Žrtve NATO bombardovanja: između laži i patetike

Piše: Isidora Stakić, Peščanik

One su deo zvanične politike sećanja, zasnovane na populističkom narativu „vraćanja ponosa“. Prema tom narativu, državna vlast, na čelu sa Srpskom naprednom strankom (SNS) i Aleksandrom Vučićem, vraća ponos srpskom narodu koji je do tad bio primoran da se stidi svojih heroja i žrtava iz ratova devedesetih. Ovakva politika sećanja služi kao jedno od uporišta legitimiteta sadašnje vlasti.

Ove komemoracije održavaju se u mestima u Srbiji koja su zapamćena kao mesta najvećeg razaranja, ili stradanja civila tokom bombardovanja: 2015. godine u Beogradu ispred Generalštaba, a zatim u Varvarinu, Grdelici, Aleksincu, Nišu, pa ponovo u Beogradu.¹ Na komemoracijama govore državni i crkveni zvaničnici: Aleksandar Vučić, najpre kao predsednik vlade, a zatim kao predsednik Srbije, Milorad Dodik, iako zvaničnik susedne države koja 1999. godine nije bila bombardovana, a od 2019. godine i patrijarh Srpske pravoslavne crkve. Govori su, kao i na ostalim državnim manifestacijama ovog tipa, praćeni kulturno-umetničkim programom: izvođenjem himne Srbije, drugih pesama u kojima se veliča srpski nacionalni identitet, i kratkih dramskih komada visokog patosa.

Ipak, glavna tačka je govor Aleksandra Vučića.

Vučić na centralnoj komemoraciji povodom početka bombardovanja iz godine u godinu drži u suštini isti govor jednostavne dvodelne strukture. Prvi deo je naracija o odlučnom odbijanju zaborava i večnom pijetetu prema žrtvama. U ovom delu Vučić naglašava da je Srbija mala, ali ponosna i slobodoljubiva, istovremeno i heroj i žrtva velikih nepravdi. Drugi deo govora poziva na mir i saradnju, čak i sa onima koji su nas bombardovali. Ovaj deo po pravilu kulminira u narativu koji je tipičan za permanentnu kampanju SNS-a: Srbija danas sarađuje sa svima i, za razliku od prethodnih perioda, gradi, stvara, rađa i jača je nego ikada.

Predsednikovi govori obiluju ekscesivnim nabrajanjima, dramskim pauzama, izlišnim citiranjem istorijskih ličnosti i samoviktimizacijom. Na primer, u govoru 2015. godine on ističe da se lično žrtvuje za sve građane Srbije: „A svaku kaznu, ako treba, mi ćemo podneti. Podneću je ja jer, verujte, veću dužnost od te nemam ni danas, ni sutra – da primim svaku kaznu za Srbiju, da ljudi u njoj ne bi živeli u kazni“. Obraćajući se porodicama žrtava tokom govora u Varvarinu 2016, Vučić koristi jednu od brojnih otužnih figura: „I da se svi pretvorimo u suze, malo bi to suza bilo da se u njima udave sve vaše tuge. I da je svako od nas dan, ne bismo mogli vašu noć da prekinemo“. Na 18. godišnjicu, bombardovanje Srbije Vučić proglašava za simboličko rođenje: „Čitava Srbija danas, u dane žalosti, slavi punoletstvo: punoletstvo svog ponosa, svog dostojanstva i svog hrabrog srca“.

Pored patetike, Vučićevi govori obiluju i neistinama. Tako je 2016. i 2018. godine naglasio da se NATO operacija zvala „Milosrdni anđeo“. U pitanju je mit koji je devedesetih poslužio kao propagandno sredstvo tadašnje vlasti, a koji se i dalje zloupotrebljava u svrhu izazivanja jakih emotivnih reakcija. Neke od neistina u Vučićevim govorima posebno su blatantne. Na primer, 2017. godine, govoreći o materijalnoj šteti koju je Srbija pretrpela zbog NATO bombardovanja, izjavio je: „[…] po mnogima, posledice te štete bile su veće po zemlju nego one nastale razaranjima u Drugom svetskom ratu“.

Jedna od neistina iz Vučićevih govora tiče se žrtava bombardovanja i oslikava odnos države prema njima. Još 2015. godine Vučić je pominjao „hiljade“ žrtava, 2017. godine „više od 2.000 civila i gotovo 1.000 vojnika i policajaca“, a od 2018. godine broj ubijenih u njegovim govorima stabilizovao se na 2.500.

Međutim, istina je da Republika Srbija nikada nije popisala žrtve NATO bombardovanja, kao ni žrtve drugih ratova devedesetih. U februaru 2020. najavljeno je formiranje vladine komisije sa zadatkom da napravi spisak žrtava bombardovanja. Ipak, 19. oktobra 2021. Skupština Srbije odbila je predlog da se ova komisija konačno formira.

Fond za humanitarno pravo (FHP) i Fond za humanitarno pravo Kosovo (FHP Kosovo) objavili su 2014, u okviru projekta REKOM, poimenični popis žrtava NATO bombardovanja. Prema ovom popisu, koji je do danas završen, u NATO napadima poginulo je 756 ljudi, i to 452 civila i 304 pripadnika oružanih snaga. Od ubijenih civila, njih 206 su bili srpske ili crnogorske etničke pripadnosti, 218 su bili Albanci, 14 Romi, a 14 civili drugih nacionalnosti. U bombardovanju je stradalo 275 pripadnika Vojske Jugoslavije (VJ) i MUP-a, i 29 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Ukupno 261 osoba ubijena je na teritoriji Srbije, 10 u Crnoj Gori, a 485 na Kosovu.

U govorima predsednika Srbije povodom godišnjice početka bombardovanja ni rečju se ne pominje da država do danas nije objavila popis ubijenih, pa stoga i ne može da im oda počast imenom i prezimenom. Vučić se 2015. izvinjava porodicama žrtava, između ostalog, zbog „pogrešnih država koje je [Srbija] stvarala“, ali ne i zbog ratne politike koju je 1999. vodila vlada u kojoj je on bio ministar informisanja. Ne traži oproštaj ni za to što stradali za državu i dalje nemaju ime, jer su bezimene žrtve i preuveličane brojke korisno sredstvo nacionalističke mobilizacije.

Paradoksalno, u govoru na komemoraciji 2018. godine, Vučić ističe: „[…] nemamo ovlašćenja da žrtve predstavljamo brojevima“; „[pamtićemo] i ponavljati imena svih koje su nam ubili“; „I svaki put kada neko kaže ’kolateralna šteta’, mi ćemo reći ime, i svaki put kada neko kaže neki broj, mi ćemo reći ili ime ili prezime, zato što imamo više od 2.000 zapisanih i dobro zapamćenih imena“. Spisak sa više od 2.000 imena koji je navodno sačinila država nije poznat javnosti, žrtve su za sadašnju vlast i dalje korisni brojevi, a govori predsednika Srbije otporni su na te činjenice.

Istina je da Vučić u svakom od svojih govora nabraja imena nekih od žrtava, uglavnom dece, trudnica i mladih: Milica, Sanja, Biljana, Vesna, Ljiljana, Bojana, Jovan, Zorana, Branka, Marko, Boban, Julijana, Olivera, Stefan, Dajana, Radovan, Gvozden, Ljubica, Snežana, Sofija, Bogomir, Dragica, Predrag, Svetlana, Bojan, Aleksa, Vladan, Miomir, Dragan, Miroslav, Ivan, Milan, Gordana, Irena, Branimir. To su imena koja se pominju u govorima Aleksandra Vučića. Šta im je zajedničko? To što nijedno nije albansko – iako su oko jedne trećine od ukupnog broja ubijenih u NATO bombardovanju i skoro polovina ubijenih civila bili Albanci. Prvi put u govoru 2021. Vučić pominje „16 dece od dve do 17 godina iz porodica Ahmetaj i Hasani“ – bez nabrajanja njihovih imena. Ovaj izbor u predsednikovim govorima je pokazatelj odnosa državnih institucija Srbije prema Albancima, i prema nesrpskim žrtvama uopšte.

Konačno, važan element svih Vučićevih govora povodom početka bombardovanja, ali i zvanične politike sećanja uopšte je glasno, upadljivo i agresivno ćutanje: ćutanje o tome šta se dešavalo na Kosovu pre i tokom NATO bombardovanja. Za Vučića je to 2018. bila „borba Srba da sačuvaju svoju teritoriju, svoj integritet“, i „imaginarno zlo“. U stvarnosti, to je bio etnički motivisan teror koji su institucije Srbije sprovodile na delu svoje teritorije. Prema podacima FHP i FHP Kosovo, tokom NATO bombardovanja srpske snage su ubile 6.872 albanska civila. U istom periodu, pripadnici OVK su ubili 328 srpskih civila i 136 Roma i pripadnika drugih nacionalnosti. U sukobima između srpskih snaga i OVK poginulo je 1.204 pripadnika OVK i 559 pripadnika VJ i MUP-a Srbije.

Komemoracija žrtava trebalo bi da ima funkciju simboličke reparacije, koja omogućava kolektivno sećanje na žrtve, a njihovim porodicama odaje priznanje za pretrpljene patnje. Međutim, činjenica da država za protekle 23 godine nije sačinila spisak ubijenih u NATO bombardovanju sama po sebi predstavlja nepoštovanje žrtava. Dodatno poniženje dolazi iz preuveličavanja broja ubijenih, kojim nam vlast poručuje da je stvaran broj premali. Umesto simboličke reparacije, centralno državno obeležavanje početka bombardovanja u službi je istorijskog revizionizma, jačanja nacionalizma, kao i promocije vladajuće stranke i njenog lidera. Bez činjenica o ratovima, uključujući popise žrtava, i bez komemoracije svih žrtava nezavisno od etničke pripadnosti, zvanična politika sećanja ostaće zarobljena u etnocentričnim obrascima ratne politike devedesetih.

Autorka je koordinatorka aktivnosti programa memoralizacije u Fondu za humanitarno pravo.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.