Zlatno doba po glavi stanovnika

Piše: Boško Jakšić

Predsednika zatrpavaju baražima podataka i analiza o impresivnom rastu, padu nezaposlenosti i rastu investicija, što on upotrebi za proglašavanje Zlatnog doba, a onda, kô iz vedra neba, statističari poruče da je svaki četvrti građanin Srbije na pragu siromaštva i da oko 60 odsto građana živi teško ili veoma teško.

Reč je o impresivnom podatku koji je ne samo depresivan, već ugrožava autentičnost naracije o opštem blagostanju. Ukoliko je 25 procenata građana, blizu dva miliona, na ivici siromaštva – kakvom god tehnikom istraživanja se do toga došlo – onda će pre biti da živimo u olovnim, a ne zlatnim godinama.

Umesto da ubeđuje kako stižemo Nemačku, vlast ovakav podatak treba da uznemiri. Ugrožena je njena verodostojnost, ali podaci stanovnike Srbije svakako ne iznenađuju, uprkos najboljim rezultatima o kojima govore režimske televizije. Ljudi će ovoj vrsti statistike poverovati pošto je svakodnevno empirijski potvrđuju njihov sve prazniji džep i socijalna nesigurnost.

Svega četiri odsto stanovnika izjavilo je da u Srbiji živi lako, ali luksuzniji vozni park Beograda i zgrade skupih stanova koje niču na svakom koraku nikoga ne zavaravaju. Perionice novca rade punom parom, usmeravajući korupcionaške pare prema malom broju (najčešće politički) povlašćenih.

Po svetu se ljudski životi uništavaju poigravanjem cenama, nadnicama i kamatnim stopama. Ovde većina žrtava pada na frontu neobavljenih reformi koje korupciju ne da nisu svele na razumnu meru, već lopovski mega-apetiti kao korov uništavaju sve oko sebe. Otužno je koliko je vlasti promenjeno poslednjih decenija, a nijedna nije (sem Zorana Đinđića, u najavi) pokušala da istinski reformiše društvo. Negativna, partokratska selekcija kadrova i ne može da ne vodi u osiromašenje.

Sociolozi samo mogu da aminuju da se razlike dramatično uvećavaju i da se broj socijalno ugroženih iz dana u dan uvećava. Nestala je srednja klasa. Ona koja je u doba mrskog socijalizma uključivala VKV radnike, bolničke sestre, učitelje, službenike sa šaltera…

Sistematski je istovremeno srušeno ono što je postojalo od građanskog sveta, od prestonice do palanke, a time je uništen i jedan način života koji je, uz neka prilagođavanja, mogao da predstavlja nezamenljiv faktor napretka, modernizacije i lakšeg prilagođavanja „evropskim vrednostima”.

Srbija tone u neprosvećenost, neupućenost, neznanje, primitivizam, bahatost, pa i ne čudi da je svaki četvrti stanovnik na pragu siromaštva. Siromaštvo u glavi, siromaštvo u stomaku.

Republički zavod za statistiku ima sijaset brojki kojima argumentuje materijalnu oskudicu. Svi se oni odnose na 2019, što znači da krivac ne može da bude korona. Pandemija je razorna koliko po državnu kasu, toliko i po desetine hiljada ispražnjenih buđelara onih koji su ostali bez posla ili rade na pola koplja, pa će se „evropski rekordi uspešnosti” tek evidentirati u izveštaju naredne godine.

Mnogo je tu podataka koji brinu. Najvišu stopu rizika od siromaštva imaju domaćinstva s troje ili više dece. To znači da opšta politika kažnjava one koji bi trebalo da budu nosioci demografskog oživljavanja Srbije. Socijalna davanja su očito nedovoljna.

U kategoriji najugroženijih je čak trećina mladih. Praksa ne motiviše na rad, već na iseljavanje. Izlaz iz sopstvene egzistencijalne krize i dalje se traži na Horgošu ili terminalu Aerodroma „Nikola Tesla”. Slogani „Ostajte ovde” ili „Vratite se” ne funkcionišu.

Tačno je da oni koji odlaze doprinose smanjenju broja nezaposlenih, a pad nezaposlenosti je jedan od ključnih argumenata Zlatnog doba, ali oni bez posla i dalje su u velikom riziku – ukoliko ostanu. Oni koji rade nisu u bogzna koliko boljoj situaciji. Imaju, istina, neku crkavicu, ali kakvi su uslovi u kojima rade? Da se ne pominju svaki peti penzioner ili 400.000 mališana u zemlji u kojoj svako dete koje se rodi ispod jastuka dobije hiljade evra duga.

Siva ekonomija nesumnjivo zamagljuje neke od ovih podataka koji se odnose na zaposlene, ali uglavnom je ovo, u skraćenom obliku, verna slika Srbije. Nema kvalitetne ishrane, nema grejanja, nema za lekove – ima kvalitetnih bolesti. Nema para ni za polovne udžbenike deci – ima nepismenosti i primitivnih rijalitija na TV. Ne daj bože bolest, a krediti se uzimaju za sahrane. Krediti, dugovi, besparica, otkazi, nezaposlenost, prazni frižideri i plitki džepovi.

Digitalizacija nikako da pomogne uvođenju sistema socijalne karte, pa gubi trku u suočavanju s pauperizacijom koja Srbiju gura u društvo najsiromašnijih u Evropi. Materijalno i duhovno osiromašenje propraćeno uništavanjem prirodne okoline. Gubitnička formula. Ne deluje kao Nada Srbije.

Očekujem da vlast prokomentariše ove podatke koji svedoče o surovoj stvarnosti Zlatnog doba. Strategija borbe protiv siromaštva ne funkcioniše. Vreme je da u Srbiji prestanemo da živimo okruženi dvema istinama: stvarnosti i politike. Prosto me sramota koliko dobro ide.

Tekst je prenet sa portala lista Politika.