Zelenoviću, Paunoviću, na izbore

Piše: Boško Jakšić, Politika

Ukidamo slobodu, zavodimo demokratiju.

Vuk Jeremić preuzeo je na sebe ulogu Pontija Pilata koji iz Saveza za Srbiju izbacuje sve koji se ne povinuju ultimativnom zahtevu da se na svim nivoima bojkotuju prolećni izbori.

Poput rimokatoličkog pape, lider Narodne stranke zapretio je Nebojši Zelenoviću da će biti ekskomuniciran iz SzS-a ukoliko ostane pri odluci da sa svojim „Zajedno za Srbiju” izađe na lokalna birališta. Pozivaju se na Sporazum sa narodom kao da je to Sveto pismo, a ne najobičniji pamfletski dokument.

Kome Zelenović odgovara? Biračima koji su ga izabrali ili opozicionoj oligarhiji? Jeremić na izborima malo šta može da dobije, zato mu je bojkot udoban zaklon, ali Zelenović može da izgubi mnogo: godine strpljivog rada tokom kojih je od Šapca napravio opitnu zadrugu demokratije, primer da je naprednjake moguće pobediti i u najgorim uslovima i sačuvati vlast.

Šta je bolje: da ideja bojkota „umre” u Šapcu ili da bude ubijena slobodna volja građana koji su spremni da u lokalu brane slobode koje su izdejstvovali i poraze naprednjake? „Ako Srbija nije slobodna, šta vam znače izbori u Šapcu i Paraćinu?”, glasi jedan od argumenata pobornika bojkota.

Kakva fascinantna kratkovidost pa sopstvene pobede unapred proglasiti za „neuspeh”. To znači da kada bi procene govorile da opozicija može da pobedi u desetak opština, onda Veće mudraca SzS-a kaže: ne izlazite. Nije deset opština važnije od Srbije.

Umišljeni maksimalizam pomešan i sa kolosalnom neupućenošću u načine funkcionisanja politike vodi zaključku da ili će čitava Srbija biti slobodna, pa onda mogu izbori, ili i ono malo „oslobođene teritorije” treba prepustiti aktuelnim vlastima. A kako će to Srbija biti slobodna? Tako što će se Vučićevi naprednjaci povući i reći: gospodo iz opozicije, izvol’te Srbiju?

Zelenović je sve suprotno od salonskih ili tehnokratskih opozicionara. On je svojim radom obezbedio slobodno informisanje, blokirao džipove bez tablica, ubedio ljude da se ne plaše. Tako su dobili izbore 2016. godine. Potom su pokazali da lokalni putevi mogu da se održavaju dok republički propadaju pošto ih Beograd kažnjava i ne daje sredstva. U Šapcu su ljudi odlučivali da li novac treba da ide za obnovu stadiona FK Mačva ili za zdravstvenu stanicu.

I sada, posle toliko truda, treba da poklekne i prihvati naredbu za bojkot koju izdaju oni koji o takvim rezultatima mogu da sanjaju. Zašto bi ljudi iz Šapca ili Paraćina, oni koji nisu za naprednjake, bili kažnjeni? Zar čelnici SzS-a ne shvataju da će se ti ljudi osećati izdani, prevareni, da u doglednoj budućnosti neće želeti da čuju za „o” od opozicije?

S kojim autoritetom Jeremić deli ultimatume? Odakle mu kuraž da tvrdi da su na Zalenovića „svi ogorčeni”? Ko su to „svi”? Opozicione usedelice ili birači u Šapcu koji bi da ponovo poklone poverenje gradonačelniku što je „radom na terenu” pokazao jedini put ka političkom uspehu?

Ne, kaže Vuk Jeremić, „ne može se u bojkot napola”. Aut Caesar aut nihil. „Ili bojkotujete ili ne bojkotujete”. Zar u SzS-u zaista misle da Vučića preko noći mogu da zbrišu sa vlasti? Koliko su radili da bi to zvučalo kao iole realna opcija? Reaguju emotivno, ljutito i besno kao da će tako nešto ostvariti. To su ćorava posla. Sa Vučićem se treba uhvatiti u koštac. Pomišljati da će on biti nokautiran od pretnje bojkotom je iluzija.

S kojim pravom se zahteva da Zelenović na srebrnoj tacni preda Šabac na upravu tamo nekom problematičnom Sandokanu? Šta znači izjava da Srbija ima 170 Sandokana i da ne treba da misli na sebe već na celu državu i narod? Kako zamišljaju da će se Sandokani uklanjati. Svi zajedno, u istom trenutku, ili postupno jedan po jedan?

Šta su Đilas, Jeremić, Obradović ili Lutovac učinili da šabački birači ne podlegnu svim ucenama, pretnjama ili podmićivanjima i većinski ne glasaju za SNS? To što u SzS-u treniraju jedinstvo i tvrdoću na Zelenoviću mnogo, nažalost, govori o njima.

Ako ga izbace, Zelenović ne treba da se nervira. Njemu i nije mesto u družini koja komandno uzurpira tokove odlučivanja i dogovaranja a to ne bi trebalo da bude premisa nečega što se naziva demokratska opozicija.

Biće da slična sudbina čeka i Sašu Paunovića iz Paraćina. Paunović je problem Demokratske stranke, iako je njegov uticaj manji od Zelenovićevog, eto prilike da i DS izbaci svog potpredsednika. Šta će uraditi Marko Bastać u beogradskom Starom gradu, gotovo da me ne zanima. Nikada mi nije delovao kao neko kome bih poklonio poverenje.

Ukoliko se Zelenović i Paunović proglase za neke „otpadnike”, u SzS-u treba da znaju da će izgubiti značajan deo podrške koju imaju. Veliki broj ljudi ionako je spreman za bojkot – ali ne zato što tako kažu u SzS-u – već zato što nisu za Vučića, a ne znaju za koga bi u opoziciji glasali.

Naravno da je sasvim legitimno misliti da je bojkot jedini put za promenu vlasti. Ali je, barem za one koji se predstavljaju kao demokrate, valjda legitimno misliti drukčije.

Želim da ostane zapisano, pa da mi gospoda iz SzS-a odgovore posle izbora: da li su uspeli – ako se kao uspeh ne računa što opozicija više gotovo i da ne postoji? Da li su delegitimizovali Narodnu skupštinu? Da li je otvorena ozbiljna institucionalna kriza? Da li je Vučić bliži ili dalji od „terminalne faze”? Da li su naveli Zapad da promeni svoju poziciju?

Biće mi lično žao što nisam iz Šapca ili Paraćina, pa da svojim glasom podržim ljude koji osvajaju prostore slobode i demokratije.

Tekst je prenet sa portala lista Politika.