“Zašto verujem samo Predragu Konu…”

Svejedno mislim da čitalac ne bi smeo da im poveruje. Ako ovde uopšte još ima tako naivnog sveta. Jer najveći broj njih će u epidemiji videti šansu da poprave rejting, da pridobiju neodlučne, da deluju liderski, da steknu nove prijatelje i diskredituju stare neprijatelje. Kako bi i moglo da bude drugačije?

Uostalom, istraživanja pokazuju da strah od korone vrlo zavisi od naših političkih uverenja, u meri u kojoj to nikada pre nije bio slučaj. U Americi novinarka „Vašington posta“ podsmešljivo primećuje kako su Trampovi birači ugroženiji od glasača Demokratske stranke jer se povode za Trampovim omalovažavanjem virusa. Ali tome protivreči računica po kojoj je Demokratska stranka najbrojnija u velikim gradovima u kojim se korona najbrže širi, pa su sve prilike da će i među žrtvama biti više njenih glasača.

Kako ljudi reaguju na pandemiju usko je povezano sa njihovim političkim uverenjima

Mislite da se kod nas ne prave slični računi bez krčmara? Da ne utiču na političke projekcije?

Neću da grešim dušu, sigurna sam da hiljade i hiljade ljudi u Srbiji predano deluju u borbi protiv virusa, da to čine bez ikakvih zadnjih namera i bez druge ambicije do da pomognu naciji da pobedi pošast. Sigurna sam da je takvih najviše među lekarima, i da ih mnogo ima i među javnim ličnostima. Samo što bih ja lično, ruku u vatru smela da stavim jedino za Predraga Kona.

Gospodina Kona lično ne poznajem, ali mu verujem i zato što u njegovim javnim nastupima nikada nisam primetila ni trunke političke pristrasnosti. Stajao je uz Borisa Tadića 2009, dok je vodio unapred izgubljenu bitku u prilog vakcinisanju protiv H1N1 virusa, isto onako profesionalno i predano kao što sada stoji uz Aleksandra Vučića, i savršeno je jasno da ga jedino motiviše borba protiv bolesti i predrasuda koje otežavaju borbu protiv bolesti.

Ne laskam sebi da su Predragu Konu potrebni moji komplimenti u oblasti za koju nisam stručna, ali je on potreban meni za ilustraciju da su nepristrasnost i dobre namere neophodne u svakoj profesiji, ne samo novinarskoj. Jer to je ono što medicinskog eksperta Kona čini uverljivim u času kad je uverljivost najkorisnija.

Umiruje me već sama njegova pojava na ekranu, kao što me nervira već i sama pojava onog „šaljivdžije“ Nestorovića koji je uveravao srpske žene da ih estrogen štiti u šopingu u Milanu. Poštujem i poznatog epidemiologa Ujedinjenih nacija, ali više volim savete da dobijam od onih koji nisu trošili svoj autoritet da dokazuju bezazlenost osiromašenog uranijuma NATO-a i kako smo sami krivi što smo siromašni pa u većem broju umiremo od raka. Više bi mi imponovao kao stručnjak da sam poslednjih godina manje saznala o njegovim strasnim političkim uverenjima, pa makar političke mržnje i simpatije ne isključivale naučnu ekspertizu.

Pošto se svi sada kuvamo u istom loncu, mislim da je ovo naročito pogodan trenutak za poređenja. Sedmicu iza nas obeležilo je uverenje svetskih vlada da u ovakvoj krizi pobeđuje ona strana koja nudi najveću moguću dozu sigurnosti. Ako svi drugi izdaju hitna upozorenja i nove mere ograničenja kretanja, probaj da ih stigneš i prestigneš. Ne rizikuj ništa, rizik nije dobra strategija za one koji koronu žele i politički da prežive.

Pogledajmo Angelu Merkel. I levo i desno je hvale što je postupila bez političarenja i uvijanja: otvoreno je rekla Nemcima da će dve trećine nacije da se razboli u pandemiji. Kakva direktnost, kakva iskrenost!

Ali ja njen postupak gledam u sasvim drugom svetlu. U trenutku kada je dala izjavu, znala je da Nemačka, najbogatija država Evrope od koje su Italijani tražili da demonstrira solidarnost kakvu je 2016. pokazala ugroženim Sirijcima, sedi na 25.000 respiratora, a čeka dostavu još 10.000 novih, tek naručenih aparata. Francuska, poređenja radi, raspolaže sa 5.000 respiratora, a za naših 1.000 komada sada svi znaju.

Italijani za to vreme vrše trijažu bolesnika na kakvu je moja mati bila prisiljena u partizanskim uslovima: lekari na respiratore od dva bolesnika stavljaju onog koji ima više šansi da preživi i koji će, ako preživi, duže živeti od nesrećnika koji će ostati bez respiratora.

Politička kalkulacija na koju se Merkelova odlučila (čuvaćemo respiratore za Nemce koji će tek da se razbole, umesto da ih ustupamo Italijanima koji sada umiru) neće njenu stranku koštati glasova na izborima. Urednik „Cajta“ javlja kako omladina svih političkih stranaka u Nemačkoj nudi penzionerima usluge nabavke hrane i lekova, a najveće izglede da tako pridobiju birače imaju, pogađate, najveće stranke.

Svejedno, ne ostaje nam drugo nego da se ponašamo kao da smo već zaraženi: sada se radi samo o tome da nikome koga volimo ne prenesemo smrtonosnu bolest. A Kamijeva „Kuga“ i NATO bombardovanja već su nas naučili da u vreme pošasti otkriješ kako u ljudima ima više toga za divljenje nego za prezir.

Ovaj tekst objavljen je u specijalnom izdanju Nedeljnika posvećenom koronavirusu.