Vređanje publike
Piše: Biljana Srbljanović, Blic.
Nobel za kontroverznog austrijskog pisca Petera Handkea, pisca koji već 25 godina ne piše, zato je tragična i neverovatno je da ljudi, koji se osećaju pozvano da nas maltretiraju svojim mišljenjima o moralnoj podobnosti na primer Marine Abramović, o Handkeu samo ćute. Pisac, koji dan danas negira genocid u Srebrenici, koji je molio da u Hagu svedoči za Miloševića, kog je Nikolić primio sa državnim počastima, a tada gradonačelnik Siniša Mali proglasio počasnim Beogradjaninom, ne smeta raspaljenoj nezavisnoj inteligenciji koja je u stanju da progoni glumce što se kostimirani glupiraju na otvaranju auto-puta, a o Handkeu ne misle ništa. A od svega je upravo najvažnije to – ne kakav je Handke čovek, nego kakav je pisac prestao da bude.
Hanke se ubrzano bliži osamdesetoj i već skoro tri decenije ne piše, tačnije ne piše literaturu, nego paškvile i inaćenje, sve bezvredno i naravno tragično loše u odnosu na njegova ranija remek dela. Taj strašan usud, ta sudbina koje se svi pisci najviše plaše – da više ništa vredno neće moći da napišu, od nekada velikog književnika, napravila je jednog malog, ljutitog starca, intelektualnog snoba i kolonistu egzotičnih krajeva na rubovima njegove komotne Evrope, koji svoje prisustvo u literaturi sada zasniva isključivo na kontroverzi. Mi smo Handkeu bili moda, nosili smo se jedne decenije, svi su nešto pričali o nama, a da ništa pre toga o nama nisu znali, i on je pojurio da bude kao svi, ali iz kontre. Mi smo bili Handkeov pomodni projekat, koga se, da nije tako monstruozan i da nije potekao od velikog pisca, niko ne bi sećao. O ratove u bivšoj Jugoslaviji, mnoge su se ništarije očešale. I kada su jadikovali nad strašnim žrtvama, to su činili zbog sebe, zbog svog malenog mesta pod reflektorima intelektualnog neba, čak i kad su bivali u pravu, nisu to činili zbog nas. Ipak je retko ko, kao Handke tako duboko zagazio, kada je, skinuvši se u svoj otmeni kupaći kostim u proleće 1996. godine, nepunu godinu dana nakon srebreničkog genocida, zakoračio u Drinu kraj Višegradskog mosta, tamo, kod Srebrenice, Drinu u koju su leševe bacali, Drinu koja se godinama od krvi crvenila, simbol stradanja svih nevinih žrtava ratova u Bosni, i zadovoljno zaplivao. Handke je tada zaronio u zlo, iz koje više nikad nije umeo da ispliva. On je, a slike svedoče, tada obišao razvaljenu robnu kuću Srebrenčanku, slikao se sa nekim Srbinom, koji je imao dovoljno sramote da zakloni lice od kamere, ponoso pozirao ispred table sa natpisom Srebrenica, grada u kome više nije bilo živog Bošnjaka, jer su izbegli, ili su pobijeni, a kosti im zakopane, pa prekopavane bagerima, danima i noćima svuda u okolini grada. Handke je pozirao u kafani i nazdravljao rakijom sa nekolicinom vojno sposobnih Srba i na toj slici jedini se smeje. Handke je išao u safari, svoj intelektualni paket-aranžman u srce tame, u potrazi za nečim što če mu dati snagu da ponovo piše, da ponovo stvori nešto veliko, da se ponovo čuje za njega.
Velikim piscima se retko dogadjaju takve stvari. Ali se dogadjaju. Selin je sigurno najveći medju njima, ali on je, posramljen, sklonjen od svih, dočekao smrt. Kada se ipak dogodi da, u potrazi za bizarnim temama, egzotičnim krajevima sa čudnim ljudima koji jedni drugima čine tragična dela, kada se dogodi dakle da, u svom snobovskom kolonijalnom putovanju, veliki pisac tako strašno pogreši, jedino što može je da proba da se vrati. Da korakne unazad, da porekne šta je rekao, da spusti glavu i traži oproštaj od mrtvih, što je lagao da su bili vojska, a ne civili, starci i deca, koje je druga vojska masakrirala, da prizna sebi pre svega da je strašnu grešku načinio i da na neko vreme zaćuti. Handke nije imao tu veličinu i to ne kao čovek, jer me za njega lično suštinski ni malo nije briga, već kao veliki pisac. I zato više nikada nije napisao ništa. Niti će. I on to zna.
Članak je prenesen iz štampanog izdanja Blic.
