Vesna Rakić Vodinelić – Univerzalna sloboda protiv domaće nepravde

Autor: Vesna Rakić Vodinelić, Izvor: Peščanik

„Ministar pravde“ Nenad Vujić sa svoje ministarske visine i umišljene nedodirljivosti, poučava nas: „Ministar pravde Nenad Vujić najoštrije je osudio pritiske na rad Osnovnog suda u Užicu, kao i iznošenje neistina o predsednici tog suda putem društvenih mreža, i podsetio da su spoljni pritisci, a naročito oni koji dolaze sa ulice nedopustivi.“

Relativno nenadležni subjekt, u još jednom podrepaškom pokušaju da zaštiti apsolutno nenadležnog, pokazao je u jedva dve rečenice koliko ne zna, koliko ne ume, koliko ne mari za ljude kojima (treba da) služi.

Prvo „pritisak ulice“ je dopustiv i dopušten. Tako je, zato što je „bitno da ljudska prava budu zaštićena pravnim poretkom kako čovek ne bi bio primoran da kao krajnjem izlazu pribegne pobuni protiv tiranije i ugnjetavanja“. Tako je, ne samo zbog toga što ja tako mislim i tvrdim, već zato što je ova teza o pravu na pobunu protiv tiranije čvrsto zapisana u preambuli Univerzalne deklaracije Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima.

Ne znam da li je ministar Vujić pročitao Deklaraciju. Verujem da jeste – u predministarskoj svojoj eri bio je na čelu Pravosudne akademije, navodno vehementno posvećene zaštiti ljudskog dostojanstva i ljudskih prava uopšte. A ako je pročitao, možda nije razumeo.

Najverovatnije je ipak da je Deklaraciju odbacio i zaboravio plativši time svoj novopečeni ministarski položaj. Prevelika je to cena, nesrazmerna poslužničkoj „funkciji“ koju danas vrši.

A možda sam nepravedna. Moguće je da ministar, kao i Vlada uostalom, ne zna da je u Srbiji pobuna. Jedna od retkih u istoriji čiji je cilj elementarna pravda koja se nastoji postići kroz pravosuđe. Ne na ulici. Ljudi stoje pred SUDOVIMA I TUŽILAŠTVIMA tražeći od nadležnih institucija pravičnost postupaka i jednaku primenu zakona na sve. Ne traže da sudi ulica. Traže da sude sudovi. Ipak izgleda da je ministar primetio neku pobunu, jer govori o „spoljnim“ pritiscima, svodeći ih na ulicu.

Doista, sudije i tužioci ne smeju podleći ni jednom spoljnom pritisku. Ali javnost ima pravo na pobunu onda kada pravosuđe ne radi uopšte ili kad, umesto zakona „primenjuje“ tiransku samovolju.

Zaista, možda sam nepravedna. Zaista, možda su pobunjeni građani zahtevali da se sedam Užičana zadrži u pritvoru. Međutim, hiljade građana pred užičkim sudom skandira „Pustite ih sve“.

Zaista, na koji pritisak aludira ministar, kazujući da je onaj ulični „naročito“ nedopustiv? Konstrukcija njegove poučne misli vodi ka zaključku da ima pritisaka koji su relativno dopustivi, a samim tim i onih privilegovanih – naročito dopustivih, štaviše poželjnih. Izuzev „uličnog“ – naročito nedopustivog.

U svojoj nadri učenoj poslanici – urbi et orbi – ministar nadalje kreće da sudi: „Doneta odluka je javna i svakome je iz te odluke jasno da je pritvor osumnjičenim licima određen zbog napada na policiju, a ne zbog učešća u protestima“. Svakome dakle, uključiv ministra „jasno je“ da su pritvoreni izvršili krivično delo napada na policiju.

Izvinjavam se, meni nije jasno. Doduše, samo zbog par ustavnih sitnica – pretpostavke nevinosti, podele vlasti i nadležnosti, vladavine prava i sličnih tričarija. Da je izvršeno krivično delo i ko je za delo krivično odgovoran – presuđuje sud. Ne ministar, ma kako ta titula gordo zvučala. Još jednom – sud, a ne ministar. Ne predmetna nenadležna institucija.

U čemu bi, dakle, bila razlika između „ulice“ i ministra? Sličnost je jasna: sud ne sme podleći pritisku ni ulice ni ministra. Ali, „ulica“ ovde ni ne sudi, niti takvu pretenziju ima. No, ministar sudi, istovremeno prebacujući „ulici“ da ona to čini. I nekako – užički sud sudi isto kao što „sudi“ ministar, suprotno onom što od suda traži ulica – da sudi pravično.

Još moram podsetiti ministra da osnovi sumnje da je neko izvršio krivično delo nisu dovoljni da bi bila izrečena mera pritvora i da sumnja na krivično delo nije „razlog“ za pritvor. Sud je, kao razlog, naveo uznemirenje javnosti. A javnost, tj. ministrovim rečnikom „ulica“, uznemirena je što su ljudi u pritvoru. Umirili bi se da nisu. Umireni ministar nije javnost, on bi morao biti njen sluga, a ne nadmeni pastir.

Najzad, ministra ni u jednoj izjavi nije uznemirio pritisak organizovane tabloidne ulice. Ni obrvom nije mrdnuo na poziv urednika jednog od najprljavijih tabloida kojim poziva policiju da sudi „blokaderima“ tako što će im „polomiti rebra“. Taj urednik ima, mora biti , impozantnu moć, izvedenu iz vrhovne nenadležne institucije koja ga smatra „poštenim čovekom i dobrim novinarem“. Jer, policija nije odolela njegovom zovu i polomila je već dosta kostiju mladih ljudi ove zemlje. Majka sam čoveka kome su polomili rebra. I samo ovo je moja mala „presuda“ onome ko se ne stidi da ga potpisuju kao „ministra pravde“. Neće ga zaboleti, neće je ni pročitati. Njegova čula su otupela na sve izuzev na his master’s voice.

Ministra, međutim, valja „izoštriti“. U ne tako dalekoj budućnosti stići će prava sudska presuda, doneće je sutkinja/sudija otporna na sve pritiske. Ima takvih ovde, opaža ih radar ljudskosti. Ne ministrov.

 

Tekst je prenet sa portala Peščanik.