Vesna Rakić Vodinelić – Ko je dobio krompir?

Autorka: Vesna Rakić Vodinelić, Izvor: Peščanik

Ako slušate vlast koju oličava predsednik Vučić, univerzitetski profesori žive od krompira, a rektor Univerziteta u Beogradu, od vrelog krompira.

Kao ceremonijal-majstor, Vučić tvrdi da je stavio tačku na zaveru „obojene revolucije“.

Zavere, dakako, nema, jer nema onog što je u njenoj osnovi – nema tajne. U ovome buntu sve je javno: odluke studentskih plenuma, građanskih zborova, javne su sve odluke univerzitetskih i fakultetskih organa. Redovno se objavljuju na sajtovima, društvenim mrežama i u onim medijima koji imaju pravo da se takvim označe. Sam bunt je javan, izlio se i izliva se svakodnevno na ulice brojnih gradova u Srbiji. I van Srbije.

Ljuštura zavere je prazna, a ono što je trebalo da bude njen verodostojni pečat, tzv. izveštaj ruske obaveštajne agencije FSB, ostalo je samo apsolutno nepodoban pokušaj negiranja očiglednog.

Zato je bilo neophodno pronaći glavnog zaverenika. I zato je predsednik ove Republike preko svojih polupismenih čauša, upro prstom u rektora Univerziteta u Beogradu. Koji je u vizuri master minds jedne od najglupljih teorija zavere na ovom prostoru (a mnogo ih ima) vođa pobune.

I sve bi ostalo farsa, dostojna palanačke pokondirene tikve, Feme, proizašle iz oštre kritičke misli Jovana Sterije Popovića, ne samo književnika, nego i nekadašnjeg profesora prava na beogradskom Univerzitetu, koji je predavao Rimsko pravo i Kurijalni štil, današnjim rečnikom: Građansko procesno pravo.

Ostalo bi – da savremena Fema nema na raspolaganju ono što bi trebalo da drži monopol fizičke sile države, dakle, policiju. (Čiji je monopol ovde ugrožen, zaslugom pokondirenog predsednika Republike, takozvanim lojalistima, privatnim licima koja nisu službenici države. Možda otuda potiče i čudovišna inspiracija da državne univerzitete valja ugroziti javno obznanjenim korumpiranjem privatnih.)

Pa je tako zloupotrebio policiju da pozove na saslušanje rektora Univerziteta u Beogradu. A to ne bi mogao da, pored policije, nema pod rukom javne tužioce i to takve, koji umesto progona osumnjičenih za koje postoje osnovi sumnje, vode politiku u najužem smislu reči, konstruisanjem privida njihovog posla. Tako je rektor eufemistički pozvan da se izjasni kao građanin, iako je krivična prijava podnesena upravo protiv njega. Ne treba imati ni malo sumnje da će i dalje čauši i tabloidi, uz pomoć nedostojnih javnih tužilaca, trudbenički graditi sliku okrivljenog od građanina Đokića.

I tu dolazimo do bitne tačke. Ovo je zajednički zločinački poduhvat ne samo predsednika Vučića i njegovih podređenih, nego i tužilaca koji su mu širom otvorili vrata u prostor koji bi za Vučića i njegove morao biti zatvoren i od njih nezavisan – u pravosuđe. Ta vrata su mu pokorno otvorila dobro poznata imena: Zagorka Dolovac, Vrhovna državna tužiteljka i Nenad Stefanović, glavni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu.

Danas, rektor Đokić živi od solidarnosti studenata i nastavnika Univerziteta, dakle od onog običnog krompira. A vreli krompir, namenjen njemu još uvek leti, poprimajući svojstva bumeranga.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.