Vakcinacija

Piše: Boško Mijatović

U Srbiji se pogoršava epidemiološka situacija: sve je više zaraženih i umrlih, što podiže temperaturu u javnosti i navodi obično pitome lekare iz Kriznog štaba da traže oštre mere – zatvaranje Srbije na nedelju-dve. Životi su u pitanju, kažu.

Postoji i jedan drugi pravac akcije koji postepeno pada u zasenak – vakcinacija. Prvo je bilo velike samohvale kako nam izvanredno ide, svetski uspeh, a sada se pomalo hvale time što više ne treba ni elektronska prijava, već se može direktno doći na punktove. Kada se malo bolje razmisli, jasno je da je to znak debakla vakcinacionog programa u Srbiji pošto se pokazuje da je velika većina građana nezainteresovana za vakcinaciju. Prošle sedmice ministarka Marija Obradović navela je da se preko e-uprave prijavilo (samo) 1,36 miliona stanovnika Srbije. Dodajmo još 150.000 uključenih bez prijave („padobranci“, na Sajmu, romska naselja itd.), dolazimo okvirno samo do 1,5 miliona stanovnika u programu vakcinacije. A pun broj je oko šest miliona. Znači, vakcinacijom je obuhvaćena tek jedna četvrtina! Katastrofa. A vlast se još hvali navodno izvanrednim rezultatima.

Da je „zaključavanje“ palijativna mera jasno je. Više nije moguće uvesti vanredno stanje, sa policijskim časom. Da je vakcinacija pravi put još je jasnije. Šta učiniti? Očigledno je da pozivi Ane Brnabić, Predraga Kona i drugih funkcionera nikoga ne mogu pokrenuti: narod njihove pozive doživljava kao neuverljive, prazne priče.
Vidim nekoliko mera. Prva je da predsednik Aleksandar Vučić bude vakcinisan pred kamerama svih medija. Njemu jedan deo naroda slepo veruje (mada ne znam zašto), pa bi ovaj njegov potez mogao uveriti znatan broj ljudi, možda neku stotinu hiljada, u to da ipak treba primiti injekciju-dve. Ovako Vučić sam, možda nehotice, daje primer da se ne treba vakcinisati.

Druga je organizovana kampanja sa svim glumcima, pevačima, fudbalerima i sličnim koji pristanu da se uključe. Ne moraju ni da se vakcinišu: dovoljno je da daju dobru izjavu i nadu da će im nacija odgovarajuće zahvaliti.
Treća bi bila akcija lekara u svojoj sredini. Tužno je da je, prema svim procenama, vakcinisana samo jedna polovina zdravstvenih radnika. (Spasi nas bože ko nas leči!) Lekari iz Kriznog štaba i svi drugi lekari kojima je stalo do vakcinacije stanovništva Srbije morali bi da prvenstveno rade na tome sa svojim kolegama, bračnim drugovima i svim zdravstvenim radnicima kako ne bi ostala ljaga na celoj profesiji. Ljaga primitivnosti. Zar da ih pobedi šaljivi Nestorović?

Četvrta bi bila finansijska. Vlada je pripremila znatna finansijska sredstva za podelu građanima (onih 30+30+50 evra) tokom ove godine. Umesto bezuslovne podele, predložio bih uslovnu: ko se vakciniše do određenog roka (možda 1. maja) dobiće prvih 30 evra, ko se revakciniše dobiće i drugih 30 evra. Uz to penzioneri dobijaju svojih dodatnih 50 evra ukoliko su vakcinisani. Jednostavna mera, a imala bi, verujem, puno šanse na uspeh.

Naravno, kao poslednja mogućnost ostaju mere prinude. Nije potrebno proglasiti vakcinaciju obaveznom, makar stoga što bi to bio komplikovan poduhvat. Postoje jednostavniji i finiji načini. Od 1. jula, na primer, onaj ko nije vakcinisan neće moći da koristi neke usluge državnih organa (na primer, da uđe na fakultet ili čak u zdravstvenu ustanovu). Ili, neće moći da uđe u restoran, hotel, koncertnu salu, prodavnicu, pošto će mnoge gazde lokala želeti da sačuvaju mušterije od zaraze. Podrazumeva se postojanje digitalne potvrde o vakcinaciji, što bi trebalo pod hitno obezbediti.

Podsticanje građana da se vakcinišu potpuno je opravdano na moralnom planu, jer oni koji odbijaju vakcinaciju pokazuju spremnost da nanesu nepravednu i veliku štetu drugim pojedincima, a to nije moralno. Potreban uslov za moralnost ovakvog pritiska je postojanje dovoljnih količina vakcina u zemlji, što će izgleda biti slučaj do kraja.

Tekst je prenet iz nedeljnika NIN.