Ukrajinska čaša meda, balkanska čaša žuči
Piše: Boško Jakšić, Politika
„Čašu meda jošt niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči”, mudre su Njegoševe reči iz „Gorskog vijenca” koje kao da su inspirisale evropske lidere na nedavnim samitima u Briselu.
Čaša meda je ponuđena Ukrajini i Moldaviji, koje tek čeka da probaju ukus žuči. Čaša žuči bila je namenjena Severnoj Makedoniji, Albaniji i Bosni i Hercegovini kojima se i dalje obećava čaša meda.
Samit EU se zbog zvanične podrške kandidaturi dve istočnoevropske zemlje slavi kao istorijski. Samit Evropske unije i zapadnog Balkana doneo je mnogo razočaranja, pa i gorčine.
Suficit političke volje prema Ukrajini meri se deficitom te volje prema zapadnom Balkanu. To je neizbežno poređenje. Prevladala je geopolitička volja. U žurbi da nagradi žrtvu ruske agresije, EU se ogrešila o šest država sa jugoistoka Evrope od kojih neke decenijama čekaju pristupne pregovore.
Ukrajina i Moldavija, koja se ubacila u paket, su status kandidata dobile brzinom nezabeleženom u istoriji unije. Ukrajina se kandidovala odmah nakon ruske invazije 24. februara, koji dan kasnije Moldavija i Gruzija, koja će morati da sačeka.
Dakle, može se ako se hoće. Pokazalo se da je Ukrajina zbog rata na svojoj teritoriji prekoredno dobila status kandidata. EU bi da osnaži moral Ukrajinaca u vreme kada se napredovanje ruskih snaga na istoku opisuje kao „zastrašujući klimaks” četvoromesečnog rata.
Ako gest prema Ukrajini nije upitan, šta znači izjava predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen uoči samita da je Ukrajina trenutno bliža EU nego skoro sve zemlje zapadnog Balkana i da je ispunila sve uslove.
Ako je ključni uslov biti u ratu, onda bih, uz jaku dozu oporog cinizma, zaključio da je put da zapadni Balkan ubrza svoj integracioni proces – da zarati. Samo da se odredi ko je agresor, a ko žrtva.
Ne bih da Volodimiru Zelenskom kvarim slavlje, ali ponavlja se jedan otužni i okrutni ritual. Postoje zemlje koje se nađu „u modi”, vreme kada Zapad čini sve da ostavi utisak da nekome beskrajno pomaže u izgradnji ili odbrani demokratije, a onda ih jednostavno zaboravi.
Svetski cirkus se seli. Setimo se Bosne, SR Jugoslavije 2000, Avganistana, Iraka, Somalije, Sirije… Izlazile su iz „mode” čim se pojavilo neko novo žarište. Perpetuum mobile. Uzalud su iz Sarajeva u Briselu sada podsećali Evropljane na svoja ratna vremena, dramatičnija od ukrajinskih. Propuštena je prilika. Kočija je prošla.
Pitanje je koliko dugo će se slušati fanfare iz Kijeva kada, pošto se rat ovako ili onako završi, budu prepušteni pregovorima koji, kao što vidimo, mogu da traju godinama i decenijama.
No, ako su Ukrajina i Moldavija kolateralni dobitnici rata, Severna Makedonija (i Albanija koja je u paketu) brutalno je kažnjena. Prvo su je blokirali Grci oko NATO-a, sada Bugari vetom, iako je zemlja u boljem stanju od predratne i posleratne Ukrajine.
Evropljani nemoćno sležu ramenima pred blokadom iz Sofije i konstatuju da princip donošenja odluka konsenzusom nije dobro rešenje, što su već davno uvideli u slučajevima Mađarske i Poljske, ali ništa dalje od toga.
Nema ipak sumnje da je ruska invazija donekle prodrmala evropske lidere i učmale EU birokrate. Strah da bi Moskva mogla da aktivira tinjajuća žarišta Bosne i Hercegovine i Kosova vratio je region na radare. To je, ako se ne računa ponavljanje zašećerenih fraza, manje-više to.
EU priča o „novoj energiji”, a ispostavlja se da nema ni jasnu viziju ni jedinstvenu politiku proširenja. Lično sam dosta puta sretao visoke zvaničnike unije čije se poznavanje zemalja zapadnog Balkana koje posećuju svodi na bedekersko znanje i brifing koji su dobili tokom leta.
Krajnje je vreme da Evropljani precizno definišu šta žele i da to jasno kažu. Ukoliko region vide u uniji, kako ponavljaju još od samita u Solunu 2003, onda je došlo vreme za energičnije delovanje.
Šta se krije iza „političke zajednice” Emanuela Makrona? Šta iza „geopolitičke zajednice” predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela? Koliko vremena treba da prođe da se oko unije okupe postbregzit Britanija, Norveška i Island, post-Erdogan Turska, zapadni Balkan i Istočno partnerstvo – što je još jedan ambiciozan ali i nebulozan politički projekat?
Unija se ozbiljno ogrešila o zapadni Balkan. Njeni čelnici su pohabanim frazama o „potrebi davanja nove dinamike procesu pregovora” pokušali da ohrabre evropske perspektive šest zemalja regiona, ali plašim se da su nedostatkom političkog sluha ozbiljno razočarali njihove lidere i javnosti. Uzalud post festum ceremonijalne eulogije o tome da EU ne sme da zaboravi zapadni Balkan zbog istoka.
Ne umanjujem time milosrdni gest kandidatskog statusa Ukrajini, ali pokušavam da nađem logiku koja stoji iza nipodaštavanja integracionih napora zapadnog Balkana. Ispada da je doveden u obeshrabrujuću pa i ponižavajuću poziciju da se „šlepuje” iza favorizovane Ukrajine.
Baš zato sam očekivao značajniju podršku Evropljana koji raspolažu različitim instrumentima – od stimulacija preko pritisaka do kažnjavanja. Sve je to manje više izostalo. Pa smo tu gde jesmo.
Da ste me pre deset godina pitali da li ću biti ovako kritičan prema EU, svakako bih odgovorio „ne”. Svestan sam, naravno, grešaka počinjenih u regionu koji, sa retkim izuzecima, ozbiljno kasni da svoja društva istinski reformiše u skladu sa demokratskim principima pravne države, ali dok Rusi uklanjaju slovo „Z” kao dosadašnji simbol rata, na briselskim vratima na koja kuca zapadni Balkan i dalje stoji „Z”: Zatvoreno.
Svaka čast albanskom premijeru Ediju Rami. Imao je hrabrosti da pred liderima unije govori o „prevarantskom duhu proširenja”. Evropljani, vratite zapadni Balkan u „modu”. Pre nego to učine vaši rivali koji mogu da trljaju ruke posle onoga što su čuli na briselskom samitu.
Tekst je prenet sa portala Politika.
