Svetlana Slapšak – Mesto sećanja, Generalštab

Autorka: Svetlana Slapšak, Izvor: Peščanik

Koncept mesta sećanja, koji je smislio francuski istoričar Pjer Nora,¹ u potpunosti se može primeniti na beogradski Generalštab, arhitektonski spomenik u ruševnom stanju od bombardovanja 1999. Lokacija je autentična, datumi potvrđeni i, najvažnije od svega, takav spomenik postavlja pitanja, od kojih se neka zbog straha od reakcija većine ne postavljaju: zašto/kada, zašto NATO, ko je bio napadnut u pravoj ratnoj akciji, ko su sve žrtve itd. Karakter spomenika u najmanju ruku je ambivalentan, uključujući i njegov simbolički karakter kada je bio sagrađen. Ambivalentni su oni spomenici i ona mesta sećanja koji su povezani sa porazima i koji nisu koncipirani u okviru prevladavajuće naracije o događaju i eventualno vladajuće ideologije. Kralj na jajetu, samo ćošak niže od Generalštaba, dobar je primer manipulacija sa spomenicima, odnosno izmišljenim mestima sećanja. Već taj kontrast je takav da Generalštab čini autentičnim, uzbudljivim i upitnim mestom sećanja, za razliku od prethodno pomenutog. O verzijama sećanja i posledično dislociranim mestima sećanja dragocena pionirska istraživanja obavila je francuska istoričarka Liset Valensi,² koja je pokazala kako su tri etničke i kulturne grupe – Portugalci, Arapi i Jevreji pamtili, beležili i narativizirali isti događaj, bitku u kojoj su poginula sva tri zapovednika. Ruševine Generalštaba ostaju besprekorno svedočanstvo, kad nemaju opscenu reklamu za karijeru u vojsci… Neuporedivo strašnije bilo bi na istom mestu videti hotel po trampovskom ukusu, a da o tome srpska vlast uopšte raspravlja je još neprevaziđena sramota: to je istinsko blaćenje žrtava, pokušaj falsifikovanja istorije i sramotno prodavanje najniže pohlepe i međunarodnog podrepaštva. Kako je moguće istovremeno blebetati o nacionalnom dostojanstvu i uništavati mesto sećanja, može objasniti samo iskusni stručnjak u području psihijatrije.

Generalštab-ruševina jeste spomenik koji je potreban državi, sada više nego ikada: mladi su privukli starije i time što su ih naveli da se kaju, da razmišljaju o svojoj prošlosti, da se posrame svog nedelovanja kad je trebalo, svog ćutanja dok se zemljom hvališu, bogate i zasmrđuju svet ratni i posleratni zločinci. Generacije koje su to uspele, pokrenuvši masovnu samorefleksiju, neće dugo čekati da se upitaju o Generalštabu, da izuče i razumno ocene sva povezana značenja. Dok se to ne ustali, nema razloga da se nešto na ruševini menja.

Generalštaba u obliku kanjona Sutjeske dobro se sećam: u godinama pred penzijom, moja mama je radila tamo, kad je Vojna enciklopedija završena i objavljena. Teško se ulazilo, mama je morala da izađe da me uvede, nameštaj treće klase – pretpostavljam da je hijerarhija bila jasna, ali moja mama imala je tajnu, zbog koje sam i dolazila: u njenom stolu je u jednoj od fioka živeo miš, koga je hranila. Miš se sasvim navikao na nju, izlazio je kad bi ga pozvala, ni mene se nije bojao. Njegove ljupke okice i šapice kojima je vešto okretao komadić sira dok ga je grickao bili su slika male sreće u ogromnoj zgradi, centru najopasnijeg oblika vlasti. Mama je u fioci namestila udobno boravište za miša, imao je hranu i vodu, bio je zaštićen dok nje nije bilo, uredno je čistila za njim, da čistačice ne bi posumnjale. U porodici je izraz „kao miš u Generalštabu“ imao posebno značenje – biti potpuno srećan. Svaki put kad vidim Generalštab, pomislim prvo na miša. Ruševina je i zbog njega za mene simbol istorije koja se može preživeti, ako je dobro naučimo.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.