Svetlana Slapšak – Istraga poturica i buna na dahije

Autorka: Svetlana Slapšak, Izvor: Peščanik

U Sloveniji se Dolenjska digla protiv Roma zbog smrti popularnog građanina iz Novog Mesta, kojim kruže maskirani likovi sa parolom „Ubij Ciganina!“; u Podgorici vijaju Turke i manje-više sve strance, zbog pokušaja ubistva; u Srbiji je već godinu dana otvoren lov na dahije koji mrze svoju zemlju. Svaka od grupa u sukobu mogla bi da zahteva identifikaciju sa junacima iz prošlosti, ali gle koincidencije, to sebi prisvajaju samo desnica, nacifašisti i obožavatelji lika i dela jednoga. Tako se dodatno određuju kao oni kojima su neprijatelji neophodni, jer nemaju dovoljno elemenata za samoidentifikaciju. Kad je neprijatelj tu, skoro materijalizovan u medijskoj kloaki, sledeći zahtev je nužno istrebljenje, koje treba da izvede neko drugi u njihovo ime, najbolje država. A njoj se, u prevelikoj ljubavi, može pomoći i sopstvenim snagama u pravedničkom gnevu. Trenutno nema boljeg primera od Izraela: tamo se, usred proglašenog primirja, ubije 44 dece, oko 20 žena i ostatak do stotinu drugih, jer je onaj neprijatelj koji čini identitet potpunim, ubio jednog izraelskog rezervistu. Objašnjenje je zvanično i jasno, to je učinjeno zbog osvete, a primirje se, u prihvatljivoj monstruoznosti dela izabranog naroda, sad normalno nastavlja. Slovenačka vlada bori se za opstanak, crnogorska politika cepa se do atoma, a srpski bivši predsednik tvrdi da ga baš briga za raju, jer se ništa neće dogoditi. Neka pročita Bunu na dahije, tamo se, umesto na ritualni treći niz proročkih znakova, reaguje tek na četvrti. Čuvaj se 2. novembra, možda 2026…

Strasti kipte, što je izvesno, kako znamo iz kolektivne psihologije, uslovljeno ratnim mentalitetom, pojačanim bombardovanjem informacijama i slikama. Drskost, prostaštvo, dosad neviđena i odsad neskrivena podlost, koristoljubivost, laganje u oči i ostale nove globalne discipline zla nose sve koji ih podnose u propast, a oni koji se odupiru znaju da će biti samo kolateralna šteta. Pa kako ne bi ona većina posegla za bilo čime što nisu žive glavonje i izmećari? To što se preuzimaju iznakaženi od neznanja mitski obrasci, morala bi biti preteća opomena vlasti da njihove njuške i lajanje više niko ne podnosi. Radije slepilo i ludost nego oni.

Državna RTS kroz zube je procedila vest o desetini koja hoda od Novog Pazara; u vučimedijima ta vest ne postoji. Niko međutim nije objavio vest o stotinak hiljada Beograđana i prethodnih gradskih i seoskih dočeka, koji su mlade Novopazarce doživeli kao hodajući oproštaj, kao prepoznavanje našega, onoga što poznajemo bolje od bilo koga drugoga, ali smo se decenijama trudili da to zaboravimo i omrznemo. Ključno je da to osećanje Novopazarci donesu Novosađanima: teško je zamisliti veći rezultat i moćniju pobedu otpora nego što je to Sretenje građana. Nikada više ne može da se zamagli svest učesnika i svedoka ove temeljne promene, čak i ako je „nikad više“ samo jedna generacija.

U tome smislu, tlapnje bivšeg predsednika o tome da se neće desiti ništa mogu biti tačne: on i njegovi ne mogu da razumeju značaj ovog povezivanja, koje briše mržnju kao Vileda metla. Doživljaj dočeka potpuno raščišćava vidike, cepa paučinu, greje, diže, svetli, miriši. Čak i ako bude samo ljubljenja, kola i pesme, promena je osvojila viši teren, i više ne treba – kao ni na početku – da se posebno bavi danas, sutra ili prekosutra propalim uzurpatorom. On sada troši poslednju infantilnu municiju svog ograničenog uma, koju otkriva uzrečica „nije ni važno“. Ako ništa drugo, sada se Daning-Krugerov efekt, kognitivno skretanje/izvrtanje, vidi jasnije nego ikada.

Zato veselo prema D danu koji to ne mora biti, sa dužnim poštovanjem i skromnošću, ali svesni postignutog ključnog rezultata.

Tekst prenet sa stranice Peščanik.