Svetlana Slapšak – A evo i staljinizma 2

Autorka: Svetlana Slapšak, Izvor: Peščanik

Hronološki, događaj o kojem pišem stariji je; u međuvremenu, stanje se tako pogoršalo i crte staljinizma postale su jasnije i dublje, da događaj spada u neostaljinizam 1, 2, 3 itd. Nikakvog čuda, uzurpatorski režim obeležen je takvim primitivizmom i umnom bedom da ne može izvući nijedan drugi ideologem, bazični tekst ili javni narativ: otpadni državni totalitarizam jedino je za šta je sposoban.

Dakle, pre napada na dečija usta sa pozivanjem na UN, desilo se i nešto gore. Uzgred, deklaracije UN o pravima dece sadrže osnovni stav – da deca imaju pravo da iznose svoje mišljenje! U Srbiji režim ne priznaje da deca mogu i smeju da misle – zato je logično da, kad porastu, postanu ćaciji…

Pre skoro mesec dana, u Nišu je u Lutkarskom pozorištu prikazana, pretpremijerno i premijerno, predstava za decu Pačija škola, u režiji Marka Torlakovića. Zatim je, bez ikakvog smislenog objašnjenja, predstava skinuta sa repertoara na neodređeno vreme. Osnovni tekst je dečija poezija Jovana Jovanovića Zmaja. Trapavo objašnjenje direktorke pozorišta je neusklađenost uzrasta kojem je predstava namenjena; navodno je to predstava za stariji uzrast, dakle za večernji program, na kojem se još nije pojavila. Jedan od razloga, kao, je tema razvoda: kao što je svima poznato, razvod u Srbiji zabranjen je pre puberteta dece! Moji roditelji razveli su se kad sam imala četiri godine, ali to je bilo u neljudskom režimu… Istorijski, ima smisla podsetiti se kakvu revoluciju je u razumevanju dečije zabave i pouke, pa i opšte kulture, izazvao Timoti Bajford, kada je na televiziju preneo Zmajev časopis Neven; nije bio zabranjen, premda su se digle mnoge obrve u onom već pomenutom neljudskom režimu. Nezvanično, u vezi sa predstavom Marka Torlakovića, režimske antene su se zatresle kada su se na sceni pojavile boje palestinske zastave, čišćenje đubreta, žuti prsluci i drugi jasni znaci da je sve upereno protiv najbolje mogućne vlasti u Srbiji od Svetog Save pa nadalje. Dobro je što na sceni nisu jeli lubenice, koje su sa svojim bojama postale simbol Palestine… Ponosna direktorka sprečila je još jedan jezivi napad blokadera na normalni život. Kada ne bi bio tako neopisivo glup, i kada se ne bi desio u okolnostima prizivanja bilo čega dok se režim hvata za slamke, skandal bi se rešio trenutnim uručenjem ostavke direktorki, posle čega bi publika pohrlila u Lutkarsko pozorište na dodatno uživanje u predstavi. Nažalost, ispostavilo se da je to trend ove vlasti.

Predstavu nisam videla. Marko Torlaković je potvrđeno izuzetno talentovan mladi režiser, koji je već dobio važne nagrade – Jugoslovenskog dramskog pozorišta, za režiju Kafkine Metamorfoze, i nagradu na festivalu u Viminacijumu, za predstavu Mati: pod ovim imenom Marko Torlaković režirao je moju dramu Kosovski mit u pozorištu u Kruševcu, a novo ime dao je ansambl po dogovoru. Predstavu sam videla u Beogradu u Bitef teatru. Mogu, koliko-toliko objektivno, da potvrdim da su njegove intervencije u mome tekstu bile izvrsne, duboko promišljene i hrabre, da je predstava skoro zaboravljenog epskog, brehtovskog pozorišta izvedena vrhunski – sa namerno odabranim minimalnim sredstvima i mnogo mašte – i da je režiser smelo kombinovao postdramsko pozorište sa veoma dramskim pozorištem i aktuelnom realnošću. Ono što mogu odmah da prepoznam jeste zanos ansambla, dokaz o tome kako režiser ume da pokrene ljude, da stvori grupu koja radi iz strasti i naprosto stvara čuda. Scena koju je ubacio u moju dramu, iz Tamburlejna Velikog Kristofera Marloua (Bajazitovo samoubistvo), mogla bi se zamisliti na pozornici Globa ili nekog drugog velikog engleskog pozorišta.

Afera iz Niša samo će povećati slavu Marka Torlakovića, a na trnovit put je navikao, studirajući uz rad u Ljubljani. No ovaj napad na talenat, znanje i srpsko pozorište u celini mnogo je opasniji. Pojavio se i sam anonimus – ministar za kulturu, da objasni šta se sve mora zatvoriti i zabraniti u kulturi, ne samo u Narodnom pozorištu u Beogradu, već i na filmu i šire: naročito mu je zasmetalo što je njegovo ministarstvo delom finansiralo film Tovar, koji je svakako trebalo zabraniti. Šta li mu je bilo potrebno da se tako zakuca pred sam kraj? Možda se mogao izvući kao legendarna tarana iz lonca… No, pion je izvršio dužnost po pravilima partije, prethodno postavio ljotićevsko strašilo za predsednika UO Narodnog pozorišta, a za upravnika lik koji je na sam nagoveštaj štrajka zaposlenih razglasio opštu opasnost i dozvao inspektore (čitaj DB) da ispitaju bezbednost u pozorištu, e da se ne bi desila nadstrešnica, diskoteka ili mož’bit’ puč na toj lokaciji. Ukupno pedeset i devet neposrednih bezbednosnih opasnosti otkriveno je u inspekciji, zbog čega je pozorište zatvoreno do daljnjeg. U ministrove zasluge moramo još upisati ukidanje BEMUS-a, BITEF-a i FEST-a, a moglo bi se u tom segmentu uraditi i više, i ubaciti još žrtava u usijano ždrelo EXPO-a 27. Za biber na pilavu potrudio se lik Brnabić, koji je jednog od zvaničnih opozicionara optužio da hoće totalitarizam i ukidanje slobode izražavanja!

Na pamet mi pada samo naslov (i sadržaj) davnog članka pokojnog Lazara Stojanovića, „Snagom volje protiv insekata“. Reč je o organskoj mržnji režima protiv kulture, koja je provalila kad su vlastodršci konačno shvatili da kultura po definiciji radi protiv njih te da polagano gušenje hitno moraju zameniti smrtnom kaznom. U njihovim glavama, u kojima su rakija, kokain i paučina glavni sadržaj, probudio se jedini blizak i razumljiv, totalitarni instinkt. Skandal je toliko gigantski, da postaje ravan Orbanovim evropskim: utoliko gore za Srbiju u euuu…! A za trenutnu utehu, pacovi, bubašvabe i moljci iz Narodnog pozorišta izvesno su na našoj strani. Ostalo je ionako već naše u daljoj perspektivi.

Tekst prenet sa portala Peščanik.