Suđenje bez kraja i smisla (FOTO)

Autorka: dr Slavica Plavšić

Šta reći posle ove rečenice Andreja Tanka, kada smo konačno izašli iz sudnice posle više od tri sata.

Ročište je trajalo i posle radnog vremena, tako da je zgrada bila prazna, osim portira koji nam je otvorio vrata. Odbrana je u nekom trenutku podsetila sudiju da je prošlo radno vreme suda, na šta je on ironično odgovorio: „Pa šta ako je prošlo radno vreme!?“

Kao da se rešava slučaj od koga zavisi nečiji život, a ne da traje još jedno, peto po redu ročište u slučaju Andreja Tanka, u kome za ta tri sata bukvalno nismo čuli ništa novo što do sada nismo znali.

Uglavnom stvari proceduralne prirode.

Najpre je tužiteljka odbila priloženi dokaz odbrane — video-snimak koji je odbrana dostavila, a koji je samo duži od onog koji tužilaštvo već ima. Razlog je bio to što se ne zna ko je napravio taj video-snimak. Kada je advokatica odbrane predložila da se ročište odloži i da se po službenoj dužnosti angažuju IT veštaci da utvrde da li postoji razlika i koja je, tužiteljka se predomislila i odustala od svoje ideje.Još od prethodnih ročišta pokušavam da analiziram mentalni sklop javne tužiteljke — šta ta osoba misli, zašto radi nešto što je potpuno besmisleno i apsurdno, zašto pokušava da pronađe krivicu tamo gde je nema i da li je bar malo grize savest zbog toga što radi.

Da li je ijednog trenutka pomislila kako je tom divnom mladiću koga tako već mesecima kinje i maltretiraju — uskraćuju mu pravo na mladost, na bezbrižnost, na vreme da uči, polaže ispite i diplomira konačno, a ne da gubi vreme, energiju i živce među beskrajnom sudskom dokumentacijom?

Nemam baš pametne odgovore na ova pitanja, osim da joj je apsolutno svejedno i da ona troši svoje radno vreme ovako ili onako — i da zbog toga neće biti ni nagrađena ni kažnjena.

Jer ona samo radi svoj posao.

Sudija je već neka druga priča.

On nije lik koji tako ostavlja ljude bez utiska.

Moj prvi utisak, koji me nije napuštao sve vreme trajanja ročišta, bila je njegova zelena košulja, svetle, ali vrlo jake boje isečenog zelenog kivija, koja je bila toliko agresivna da je bilo teško gledati je. Savršeno uklopljena teget kravata, sa diskretnim detaljima, upotpunjavala je njegov, za sudiju pomalo neobičan autfit.

Pošto je u sudnici jako toplo, sako mu je, pretpostavljam, ostao u nekoj od prostorija gde se sudije presvlače.

Na stranu ovaj sasvim sporedan i nebitan utisak, sudija je čovek u najboljim godinama, onda kada se u svakom poslu ima najviše znanja i iskustva.

Pametan je, skoncentrisan na predmet, sve podatke drži u glavi i trudi se da mu ne promakne ni jedna sitnica.

Naročito ne proceduralna.

Tu je izrazito osetljiv i ne propušta priliku da naglasi i da sve prisutne podseti da je on taj koji je glavni, da se on za sve pita i o svemu odlučuje.

I da ne dozvoljava da advokat donosi bilo kakva objašnjenja ili zaključke.

Može samo da postavlja pitanja koja počinju sa:

„Da li“ ili „Je li“…

O svemu ostalom odlučuje on, sudija osnovnog suda.

Sada mu je poenta bila na formulaciji pitanja, pa kada se desilo da je advokat malo „skliznuo“ iz tog formata, uputio mu je opomenu i pripretio novčanom kaznom.

Kada je advokat tražio zvanično sudsko tumačenje i obrazloženje zbog čega mu je, prvi put za 40 godina rada, izrečena opomena, sudija je odbio da prihvati taj zahtev. Ali ga nije zaboravio i non stop je podsećao simpatičnog advokata Mikovića na to da je opomenut!

U nekom trenutku samokontrola, koja je inače na veoma visokom nivou, iskliznula mu je iz matrice, tako da je počeo da nekontrolisano viče na advokata, što je bilo izuzetno neprijatno za slušanje i neprimereno situaciji. Rekla bih da ga advokat i nije baš toliko nervirao, jer se poznaju decenijama, rade u istoj ustanovi.

Ono što je sudiju izbacivalo iz ravnoteže bila je veličanstvena buka koja je dolazila iz parka oko suda i koja se čula sve vreme ročišta, sa vrlo kratkim prekidima.

Pištaljke, trube, muzika, megafoni, skandiranja…

„Pustite Andreja, pustite Andreja…“

„Uhapsite Vučića…“„Pravda za Andreja…“

Odjekivalo je kroz prozor kao znak da su okupljeni studenti, zborovi i građani tu i da ostaju do kraja, koliko god da traje to maratonsko ročište.

Ispitana su dva svedoka, obojica po drugi put.

Prvi je tvrdio da je poprskan vodom iz Andrejeve prskalice, ali da ga to nije omelo u daljem poslu.

Onda je pozvan da zajedno sa tužiteljkom, za njenim monitorom, analizira sekund po sekund priloženog snimka, u želji da pronađu baš taj neki značajan sekund u intervalu između 9. i 14. sekunda, gde se Andrej vidi jasnije sa svojom „strašnom“ prskalicom.

Problem je nastao u tome što je svedok za to vreme sedeo pored tužiteljke, a Andrej je sve vreme prikazivanja i analiziranja svake sekunde videa stajao iza leđa svojih advokata.

U blistavo beloj košulji, čist i nevin, pametan, odmeren i lep kao maneken.

I pošto je sigurno znao svaki detalj snimka, u nekom trenutku sudija je primetio da Andrej „cupka“ u ritmu muzike koja se najglasnije čula kroz ogroman prozor, duž celog zida velike sudnice.

Na repertoaru je bio Balašević i „Živeti slobodno“, zatim je grmeo Cane i Partibrejkersi, a onda i neizostavni Bajaga sa svojim hitom: „Šta to pada, pada vlada…“

Buka je bila najjača do sada i svakako je i sudiji i svima nama izazivala „akutnu akustičku traumu“, a sudija se jedva kontrolisao da ostane miran i skoncentrisan na proces.

Ja sam se jedva uzdržavala da ne počnem glasno da se smejem, jer sam bila oduševljena i preponosna na svoje sugrađane i svoje zborane, koji su bili zaista neumorni u pravljenju buke podrške i „pumpanju“.

U jednom trenutku se jasno čuo glas našeg zboranina koji je preko megafona poručio:

„Pustite Tanka pa da svi idemo kući srećni i zadovoljni.

Da li je to ok?“

Naravno, jedino to bi bilo ok. Da se konačno prekine ova višemesečna besmislena agonija za Andreja i njegovu porodicu, a da se sud bavi rešavanjem stvarnih problema u ovom gradu, kojih je bezbroj, umesto što se gubi dragoceno vreme i troše svi mogući resursi na dokazivanje nepostojeće krivice.

Sve u svemu, jedino novo što smo čuli je novi datum sledećeg ročišta.

Suđenje se nastavlja 4. maja u 13 časova, saslušavanjem novih svedoka i izvođenjem novih „dokaza“, bez jasnog nagoveštaja da će se ovaj „kafkijanski“ ili „nušićevski“ proces uskoro završiti.

U svakom slučaju, Andrej neće ostati sam u svojoj borbi protiv vetrenjača.I dalje ćemo biti tu uz njega, šta god da se u daljem toku bude dešavalo.

Jer, u ovoj borbi, niko nije sam.