ŠTA SE DESI KAD TE MAMA I TATA NISU VOLELI?

Piše Ivan Stanković

Fotografija Jelena Mandić

Dugo sam se dvoumio da li da odem da pogledam izložbu Marine Abranović.
Na prvom mestu bila je činjenica da ja baš ne razumem umetnost performansa. Možda baš zato što sam sedamdesetih godina visio u SKC na Aprilskim susretima i imao priliku da ih gledam na sceni. I ništa nisam shvatao, osim što je bila (retka) prilika da se vidi golo žensko telo uživo, da se upoznaju neki drugačiji ljudi koji su se slobodnije ponašali i sklope nova poznanstva. Jednostavno, biti na Aprilskim susretima je bio must-be za moje društvo i mene.
Ali, konceptualna umetnost me nije osvojila. Smatrao sam je glupošću i smejao se onima koji su u cepanju papira, vrištanju ili buljenju u jednu tačku videli umetnost.
Drugi razlog je da sada prezirem must-be mesta. Ostarilo se, šta da se radi. Ne volim da budem na takvim mestima i susretima, gde sve vrvi od onog jbt, straaava i sličnih floskula, gde je, u suštini, bitniji šta ćeš postovati i kako ćeš ispasti na Instagramu, kako ćeš biti pametan na Fejsu i slične tekovine savremenog sveta.
Dakle, sa tako negativnim stavom i bez obzira što je, po svim kriterijumim, ova izložba jedan svetski događaj, bio sam siguran da me ni MSU i ni Marina neće videti.
Šta se ipak desilo?
Jedan narodni poslanik, moj prijatelj, veoma pragmatičan i sa vrlo neumetničkim sklonostima, mi je sa oduševljenjem pričao o izložbi i ponudio se da mojoj ženi i meni bude vodič. A to je ponuda koja se ne odbija.
Dakle, bili smo, obišli celu izložbu uz privatnog kustosa i doživeli nešto što me je nateralo da napišem svoj prvi osvrt na jednu izložbu.
Odmah da se se izjasnim. Nisam postao obožavalac performansa i svih umetnički aktivnosti MA. Priznajem, ne razumem i ne shvatam to kao umetnost po nekoj mojoj skali vrednosti.
Ali sam postao veliki poštovalac lika i dela Marine Abramović.
To što je ona uspela da postigne jeste veliki, svetski uspeh na kome mu, bez obzira šta mislili o tome, treba čestitati. I što bi rekli, stvarno je postala svetski brend.
A šta je brend? Po nekoj najjednostavnijoj definiciji, to je obećanje koje se ispunjava. I u konstantnom ponavljanju, stvara se određena slika. Koje je njeno obećanje? Provokacija, šok, nelagodnost, iznenađenje. Sve emocije koje su univerzalne, prepoznatljive, uznemirujuće i nepromenjive tokom proteka vremena.
Ona je fantastično uspela da transformiše svoju psihopatologiju, bekgraund sredine iz koje dolazi u konstruktivizam po svim marketinškim pravilima.
O čemu se radi?
Marina je, definitivno, imala veoma traumatično odrastanje, koje je obeležio, prvenstveno, problematičan odnos sa majkom. Činjenica da nije živela sa roditeljima do svoje šeste godine (kada joj se rodio brat), šizofrena porodična situacija sa kombinacijom klerikalnog (deda patrijarh Varnava) i hevi komunističkog (otac prvoborac, Crnogorac), odsustvo ljubavi i topline je sigurno uticalo na kompletan njen život. Članica povlašćene klase, imala je sve, osim osnovnog: ljubavi i podrške u porodici. Naša mala, tužna bogatašica, koja je izabrala da se bavi umetnošću.
I počela je, u početku klasično, crtanjem i slikanjem. Ali, to nije dovoljno da bi bila zapažena, pripadala nekome i bila voljena. Odlučuje se za radikalizaciju i počinje sa šokovitim performanisima, gde je sve dozvoljeno – i da se ogoliš, sebe kažnjavaš, sečeš, krvariš… Ne zbog svoje intime, nego zbog umetnosti.
Stvari su veoma jasne – dete koje roditelji zanemaruju često postaje veoma nevaljalo, pravi gluposti, iritira, sve iz želje da bi bilo zapaženo. Čak i kad dobije batine, sretno je, jer su ga mama i tata primetili. Tako i mazohisti, kažnjavaju se jer, pojednostavljeno, čim nisu voljeni znači bili su loši i zaslužili su kaznu.
Drugi važan deo jeste njena sredina iz koje dolazi. To dolazi do izražaja naročito u vreme sedamdesetih kada počinje da boravi i živi na Zapadu. Dolazi iz komunističke zemlje, sa komunističkom porodicom i normalno je da komunizam sa svim njegovim vizuelnim elementima, postaje i ostaje dominantan deo njenih performansa. Zvezda petokraka je sjajan simbol za tu eksploataciju i primenjiv u svakoj situaciji. Opet šok.
I na kraju, brilijatno, verovatno intuitivno, korišćenje osnovnih pravila komuniciranja, gde je pravilo broj jedan: budi zapažen. A šokiranje je najbolji način za to. Pogotovo u umetnosti, gde je sve već viđeno. Šok tela, torture, golotinje, fizičke izdržljivosti, trpljenja bola, dovođenje sebe do granica svesti i života postaje udarni simbol njenog brenda. I svaki put su posetioci šokirani, znači dobili su ono što su hteli. To prati još jedan element savremene komunikacije, a to je priča (storytelling). Ona vrhunski priča priče o surovom i čudnom Balkanu, o svom zavičaju, o čudnim navikama i običajima, o ljubavi koja (ne)trpi Kineski zid. I čaša vode se drugačije gleda kada ispričaš priču o toj vodi, njenom simbolizmu, značaju, poreklu, mističnosti…. Sve je u onoj našoj staroj izreci pričam ti priču. Ko ima priču, biće zapažen, voljen, preživeće.
Posebno je važno napomenuti i čestitati ekipi koja je postavila ovu izložbu. Po svim parametrima, reč je o vrhunskoj prezentaciji umetnosti ili ’umetnosti’, koja je na svetskom nivou tehničke perfekcije i mudrog vođenja kroz radove i prostor. Impresioniran sam besprekornošću svakog detalja, fantastičnog uklapanja u razlomljenu strukturu Muzeja savremene umetnosti, tehnici koja je u funkciji oživljavanja priče i doživljavanju i oživljavanju tako neopipljivih delova kao što je performans, koji je po svojoj deficiji, trenutan, u momentu odigravanja.
Dakle, Beograd je (opet) svet. I bez obzira na sav politički storytelling koji prati ovu izložbu i kontraverzama vezanim za to da li nam je to potrebno, koliko je koštalo, ko će imati najveću korist, svaka čast na ovom doživljaju. Ako mogu da preporučim i onima koji kao ja ne kapiraju performans, idite u MSU, isplati se. Barem ćete biti zahvalni svojim roditeljima što su vas voleli.

Teks preuzet iz Nedeljnika