Solidarnost nije ista za sve

23. Maj 2020.
U situaciji kada su mehanizmi zaštite ljudskih prava koji su u redovnim okolnostima na raspolaganju građanima praktično bili suspendovani, najugroženiji romi, oni koji su izbegli sa kosova i žive u neformalnim naseljima, nisu imali mogućnost da se obrate institucijama za zaštitu svojih prava. oni nisu imali prilike ni da u vreme vanrednog stanja natoče vodu na javnim česmama, niti da ih institucije posete, obaveste o načinima sprečavanja širenja virusa ili preduzmu ikakve mere za sprečavanje njegovog širenja.
RAZGOVOR NA DISTANCI
Foto: BETA/DRAGAN GOJIC/DS

Piše: Danilo Ćurčić

Dobar deo nas je sasvim sigurno već nebrojeno puta čitao tekstove o tome kako je kriza izazvana pandemijom virusa korona uvod u velike promene koje nam predstoje. Od pada kapitalizma, preko “novih normalnosti” koje nam se prognoziraju, ubedljiva većina komentatora saglasna je u stavu da se svet nepovratno menja nezapamćenom krizom koju je virus izazvao oko nas.

Možda se u prvim nedeljama od izbijanja krize činilo kako će se stvari i u Srbiji menjati. Na to su ukazivali aplauzi za lekare i medicinsko osoblje, nebrojeni pozivi na solidarnost koje su slali najviši državni zvaničnici, i brojne akcije koje su sprovodili različiti volonterski servisi i kompanije. Delovalo je kao da bi korona mogla makar za jotu da nas pomeri ka državi socijalne pravde, šta god ona bila u 21. veku.

ISTO KAO RANIJE

Međutim, za Rome i Romkinje koji žive u ovoj zemlji, Srbija posle korone neće se nimalo razlikovati od one pre svega ovoga. Pogledamo li kako se država nosila sa posledicama pandemije i merama za njeno suzbijanje među Romima, sasvim je jasno da je na snazi stari pristup koji je zasnovan na zanemarivanju potreba ovih ljudi, nemuštim obrazloženjima da se nema dovoljno resursa za pomoć (koja zapravo nije pomoć već obaveza državnih organa zasnovana na pravnom poretku Republike Srbije), i prebacivanjem mera intervencije na humanitarne organizacije i međunarodnu donatorsku zajednicu.

Podsetimo se, još pre proglašenja vanrednog stanja država je formirala dva krizna štaba – jedan za pomoć privredi i drugi koji se bavio zdravstvenim aspektima borbe protiv virusa. Apel Vladi koji smo uputili još 17. marta, da se formira i takozvani treći krizni štab koji bi se bavio preduzimanjem mera za pomoć onima koji su najugroženiji – Romima, izbeglicama, beskućnicima i svima onima koji ni u redovnom stanju nisu u fokusu državnih organa, ostao je bez odgovora. Na dostavljeni predlog mera u oblasti zdravstvene i socijalne zaštite, obrazovanja i stanovanja koje su podnete kabinetu predsednice Vlade 20. marta, koje su predviđale niz hitnih mera za zaštitu najugroženijih, do danas nije stigao nikakav odgovor.

O razmerama nebrige za Rome i druge socijalno ugrožene možda najbolje svedoči činjenica da smo skoro u isto vreme imali prilike da se uverimo kako država ima sluha za fine detalje, kao što su oni koji se odnose na mogućnost šetanja pasa u vreme “policijskog časa”, ili na izdavanje dozvola za kretanje dostavljačima brze hrane.

Da nacrtamo – država se pre bavila time kada će moj pas moći da obavi veliku i malu nuždu, nego što se bavila pitanjem kako će Romi da održavaju higijenu neophodnu za suzbijanje virusa korona.

UŽAS I BEZ KORONE

U situaciji kada su mehanizmi zaštite ljudskih prava koji su u redovnim okolnostima na raspolaganju građanima praktično bili suspendovani (usko određen broj postupaka po kojima su redovni sudovi postupali, poslovična neefikasnost Ustavnog suda, smanjeni kapaciteti nacionalnih institucija za zaštitu ljudskih prava), najugroženiji Romi, oni koji su izbegli sa Kosova i žive u neformalnim naseljima, nisu imali mogućnost da se obrate institucijama za zaštitu svojih prava. Oni nisu imali prilike ni da u vreme vanrednog stanja natoče vodu na javnim česmama, niti da ih institucije posete, obaveste o načinima sprečavanja širenja virusa ili preduzmu ikakve mere za sprečavanje njegovog širenja.

U uslovima kada neko nema pristup vodi, kada živi u naselju koje ima struju samo par sati tokom dana, kada je rad na sakupljanju sekundarnih sirovina od koga zavisi da li će uspeti da nahrani porodicu praktično onemogućen, a institucije koje se bave socijalnom zaštitom ni na koji način ne reaguju na užasno teške uslove u kojima živi, u kontekstu virusa korona dolazi do takvog obima povrede prava da se ono može kvalifikovati kao nečovečno i ponižavajuće postupanje. Takvo postupanje je zabranjeno našim Ustavom, članom tri Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i drugim međunarodnim ugovorima koje je Srbija ratifikovala. Zbog toga je Inicijativa A11 pre nekoliko nedelja pokrenula postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava, u kome je tražila od suda da izrekne privremenu meru Republici Srbiji kako bi se izbegla opasnost od nastupanja nenadoknadive štete po hronične bolesnike iz jednog romskog naselja u Beogradu.

Uslovi života u ovom naselju užasni su i bez korone. U njemu žive, skoro potpuno zaboravljeni, oko tri stotine Roma i Romkinja koji su se doselili u ovu šumu kada su 1999. godine izbegli sa Kosova. U naselju nema vode, struje ni kanalizacije, smeće se ne iznosi godinama (moguće ga je videti iz satelita!), a pokušaji stanovnika naselja da zainteresuju nadležne da počnu da se bave njihovim problemima, osim u vreme kada se dele novogodišnji ili izborni paketići – ostaju bez odgovora.

PREKO EVROPE DO CISTERNE ZA VODU

Zbog toga je Evropski sud za ljudska prava pokrenuo postupak po ovom pitanju, u kome je tražio od države da se izjasni na navode o tome da u naselju nema uslova za suzbijanje virusa korona, niti preduzetih mera kako bi se stanje popravilo. Na kraju, posle dosta dopisivanja i podnesaka i jedne i druge strane, sud je uzimajući u obzir svoju raniju praksu po ovakvim i sličnim zahtevima, odbio zahtev i uputio podnosioce predloga za izricanje privremene mere da se obrate domaćim institucijama radi preduzimanja mera za suzbijanje širenja virusa korona u ovom naselju.

Međutim, sama činjenica da su se informacije o pokretanju postupka pojavile u javnosti, dovela je do niza reakcija koje su pre svega toga bile nemoguće. Tako se u čitavu priču uključilo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Zaštitnik građana i Nacionalni savet romske nacionalne manjine. Na kraju, cisterna sa vodom koja je suštinski bila jedna od centralnih mera koju je bilo potrebno preduzeti stigla je u ovo naselje. Stanovnici kažu – prvi put posle dvadeset i jedne godine.

Nama ostaje da se dobro zamislimo zbog čega je za jedan skoro pa komunalni problem bilo neophodno ići sve do Strazbura, i zbog čega institucije počinju da reaguju samo kada su pritisnute sudskim postupcima i medijskim napisima o nekom problemu. Odgovor moramo tražiti u domenu sistemske diskriminacije Roma i potpunoj eroziji socijalnih uloga države.

Na kraju, ako znamo da se cisterne sa vodom sasvim redovno parkiraju po beogradskim trgovima kad god je temperatura oko 35 stepeni, a da je ovde bilo potrebno stići do Evropskog suda za ljudska prava i brojnih medija kako bi se to dogodilo u jednom od stotina romskih naselja koja imaju isti problem, jasno je da se nikako ne radi o slučajnosti. Ovo je pravilo sa kojim Romi svakodnevno žive, u vreme korone i nakon nje, tu se stvari neće menjati.

NAJUGROŽENIJIMA NI STO EVRA

Na nešto širem planu, situacija može biti samo još gora. Nastava koja se sprovodi preko RTS-a prirodno je povezana sa pristupom električnoj energiji. Ona zahteva i znatne napore roditelja da isprate zadatke koje učenici imaju, često podrazumeva i internet priključak i neki stepen informatičke pismenosti roditelja. Zbog toga postoji ozbiljan rizik da će nakon ove školske godine najsiromašnija romska deca još više zaostajati za svojim vršnjacima, koji su imali prilike da redovno prate nastavu i sreću da su im roditelji na raspolaganju da pomognu oko zadataka, da provere i objasne ono što se uči preko različitih onlajn platformi.

Ako pogledamo situaciju sa merama pomoći privredi, ni one neće pogoditi one koji su najugroženiji. Zbog svoje prirode, ove mere zaobilaze Rome, koji su po pravilu angažovani u neformalnoj ekonomiji i najčešće zavise od dnevnice ili sekundarnih sirovina koje prikupe iz kontejnera. Famoznih sto evra svakom punoletnom građaninu koje je obećao predsednik republike ponovo će izmaći onima koji su najugroženiji. Kako stvari stoje, bez lične karte neće biti moguće doći do tih sto evra. Zbog toga će “pravno nevidljivi” Romi, odnosno oni koji nisu upisani u matične knjige ili zbog mesta stanovanja nemaju prijavljeno prebivalište, pa samim tim ni ličnu kartu, ostati bez ove pomoći. Umesto da se ministar finansija iščuđava kako neko može da živi u Srbiji bez lične karte, mnogo bi korisnije bilo da pronađe način da ova pomoć zaista stigne do onih kojima je najpotrebnija.

Ogroman novac koji će se potrošiti bez preterano razrađenih kriterijuma na sve punoletne građane Srbije, kao i druge mere koje se sprovode za pomoć privredi, stvoriće opterećenje na javne finansije. Kada god su opterećene javne finansije, već znamo kako će država postupati – biće to nove mere štednje koje će dokrajčiti one najžilavije, koji su uspeli da preteknu posle mera štednje koje su uvedene 2014. godine.

Na kraju, država ima obavezu da maksimalno upotrebljava resurse radi progresivnog ostvarivanja ekonomskih i socijalnih prava. To je obaveza Srbije prema članu dva Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Zbog toga nam ova epizoda o položaju Roma u vreme virusa korona može poslužiti za projekciju budućnosti koja nas sve u nekom trenutku čeka.

Tekst je prenet sa portala nedeljnika Vreme.