Sofija Mandić – Vujićeva turneja

Autorka: Sofija Mandić, Izvor: Peščanik

Šta radi ministar pravde od kada je izabran na funkciju pre oko mesec dana? Sudeći po vestima o aktivnostima ministra – lično obilazi, opominje i disciplinuje pravosudne organe. Usput im deli i zadatke.

Ministarstvo pravde je nadležno da obavlja poslove državne uprave u pravosuđu, da priprema zakone iz strogo definisanih pravosudnih oblasti, da vodi evidencije i sprovodi postupke predaje/izručenja i rukovođenja projektima razvojne pomoći.¹ Uprkos tome, novi ministar Nenad Vujić se u proteklih mesec dana, od izbora na ministarsku funkciju, svakodnevno bavio obilaskom sudova i nezavisnih državnih organa širom zemlje. Nad njihovim radom Vujić nema ili makar ne bi smeo da ima uticaj.

Tokom prvog meseca rada Vujić se sastao sa predsednicom Vrhovnog suda, Vrhovnom javnom tužiteljkom, predsednicom Ustavnog suda, predsednicima Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva, Glavnim javnim tužiocem Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, predsednikom Višeg suda u Beogradu, predsednicom Prekršajnog suda u Beogradu, kao i predsednicima sudova i glavnim javnim tužiocima iz Novog Sada, Niša, Kragujevca, Zaječara, Bora, Vranja, Kruševca i Trstenika.

(Svakako je „najemotivniji“ momenat tih susreta onaj u kom tužilac Stefanović ministru Vujiću uručuje posebnu zahvalnicu za doprinos unapređenju vladavine prava i pravosudnih profesija, iako je Vujić tek stupio na ministarsku funkciju.)

O čemu je nenadležni ministar pričao sa desetinama visokih pravosudnih funkcionera? Uglavnom o „aktuelnim pitanjima“ i strateškim planovima koji su na snazi pet i više godina (poput Revidiranog Akcionog plana za Poglavlje 23 iz 2020. godine), akata koji od naredne godine više neće biti na snazi (Strategija razvoja pravosuđa 2020-2025) ili razvojnih planova koji se uglavnom ne tiču pravosudnih organa već su ekonomsko-razvojnog karaktera (Plan rasta za Zapadni Balkan).

Ako je Vujić razgovarao sa pravosudnim organima o irelevantnim i/ili bajatim temama, šta je zapravo ministar želeo? Nesumnjivo, da postroji pravosuđe i da se na taj način predstavi onako kako predstavnici izvršne vlasti najviše vole da se predstave – kao šefovi i gazde. Od najnižeg suda do Vrhovnog i Ustavnog.

Ne treba sumnjati da je Vujić svoju turneju tek počeo i da se slične posete smeše i ostatku pravosudnog sveta. Jasno je da pravosuđe za sada nema snage da se ne odazove sumnjivim pozivima ministra.

Međutim, ispostavilo se da je pravosuđe u stanju da donese odluke koje se ministru ne dopadaju. Jedna od njih je zamena pritvora u zatvorskim uslovima pritvorom u kućnim uslovima za troje novosadskih aktivista. Vujić je povodom odluke Apelacionog suda u Novom Sadu „izrazio ozbiljnu zabrinutost“. Koliki je stepen kontrole izvršne vlasti nad pravosuđem ako ona motri na odluke o vrsti lišenja slobode, neka čitalac sam prosudi.

Odluka o kućnom pritvoru za deo okrivljenih je prema mišljenju ministra, doneta „direktnim pritiskom na pravosuđe od strane ulice“ što „predstavlja ozbiljnu pretnju nezavisnosti suda i kršenje prava na pravično suđenje“. Ministar bi morao da zna, ali pošto ne zna ili se pravi da ne zna, mala pomoć – pravo na pravično suđenje je u interesu okrivljenih. Okrivljeni se ne žale na odluku Apelacionog suda; to čini ministar. Ministar nije stranka u postupku, ali je – izgleda – politički zainteresovana stranka u novosadskom predmetu.

Odluka Apelacionog suda je toliko razljutila ministra da je saopštenjem podelio zadatke onima sa kojima se prethodnog meseca sretao – pre svega Visokom savetu sudstva i Vrhovnom javnom tužilaštvu. VSS da preispita okolnosti pod kojima je odluka doneta, kaže ministar. A tužilaštvo da iskoristi vanredna pravna sredstva za preispitivanje odluke suda.

Jak utisak ostavlja to što ministar pravde javno zahteva nešto što ne bi smeo (te zato to automatski predstavlja neprimeren uticaj na pravosuđe), ali i to što zahteva nešto što ni u teoriji nije moguće (recimo da tužilaštvo vanredno preispita odluku suda). Ali Vujić nije tu da poznaje i čita zakon, on je tu – kao što smo već rekli – da gazduje tek blago otrgnutim sudijama i tužiocima.

Zbog građanske blokade suda Vujić je do sada reagovao čak četiri puta (u proseku jednom nedeljno tokom mandata), svaki put uz „osudu pritiska na rad sudova i tužilaštava“. Kako nam deluje ta osuda ako znamo da se ministar, glavom i bradom, sreo sa predsednikom Apelacionog suda u Novom Sadu Darkom Tadićem, pre samo dve nedelje?

Neka se ministar izmesti iz funkcionerskih cipela i neka nam odgovori kao pravnik i građanin: da li veći pritisak u predmetu novosadske šestorke može da izvrši ministar pravde koji posećuje predsednika Apelacionog suda dok je šestorka već pritvoru? Ili pak veći pritisak vrše građani koji su predsedniku suda došli pod prozor? Može ministar pravde i da nam kaže da li je sa predsednikom suda prilikom posete razgovarao baš o predmetu novosadske šestorke.

Naravno, mi imamo razloga da sumnjamo da to jeste bila tema – ne samo zato što znamo gde živimo, već i zbog toga što se ministar toliko nasekirao zbog jednog običnog kućnog pritvora. Ministarska uznemirenost je i najbolji lakmus za toliko puta postavljeno pitanje: da li se u ovom slučaju radi o političkim zatvorenicima ili je po sredi primena prava bez političkih primesa.

Odgovor je jasan svakome ko hoće da vidi: što je ministar uzrujaniji, politizovanost položaja zatvorenika u ovom, ali i bilo kom drugom postupku, eksponencijalno raste.

Pozivamo ministra, mada bez velike nade u uspeh, da prestane da obigrava oko sudova i da radi svoj posao. Recimo da učini zaista javnom raspravu o nacrtu izmena i dopuna Zakona o sudskim taksama koji teži da materijalni položaj zaposlenih u pravosuđu „prevali“ na teret građana tako što će bez obrazloženja sudske takse povećati za 20 do 30 odsto i tako nam svima finansijski ograničiti pristup sudu.

 

Tekst je prenet sa portala Peščanik.