Sofija Mandić – Slučaj Dejana Ilića – iza ogledala

Autorka: Sofija Mandić, Izvor: Peščanik

Policijska država je juče zadržala a zatim pustila Dejana Ilića. Reakcija javnosti je bila takva da se ispostavilo da se „posao“ ne isplati. Dejan nije pušten jer nije učinio krivično delo; kao što nije ni uhapšen jer ga je učinio. Pušten je jer ga je odbranila javnost, a uhapšen jer je govorio javno ono što većina misli.

I tu ne mislim samo na intervju na Nova S od 29. marta koja je zvanični izgovor za hapšenje. Sigurna sam da razjarenog vođu svaki slobodan i misleći čovek iritira. Ali da ga posebno iritira onaj koji je jedan od svojih poslednjih tekstova naslovio sa „Uhapsite Vučića“. Onda je razjareni rekao svojim podanicima: videćeš ti ko će biti uhapšen! Nađite mu nešto! I imperatorski okrenuo palac na dole.

Ali nije Ilićevo hapšenje rešenje. „Uhapsite Vučića“ se orilo na svim protestima. Vučić je očigledno nemoćan jer ne može da uhapsi ceo narod. Zato se okomio na pojedince koji samo prenose poruku. Don’t shoot the messenger, Vučiću.

Kada je reč o „optužbama“ protiv Dejana Ilića, teško ih je ozbiljno komentarisati, ali nas prilike teraju na to. I posle puštanja iz policijske stanice, protiv Dejana će se voditi nekakav kljakavi krivični postupak, on će biti nekakav okrivljeni. (Nekakav, a u suštini Dejan je nikakav okrivljeni. Podsetimo i da odgovorni za državna nedela šetaju slobodno, lišeni te zaslužene titule).

Dejan Ilić je, prema navodima tužilaštva, iznošenjem lažnih tvrdnji izazvao paniku. Lažna tvrdnja se sastoji u izjavi: „Imate da birate – ili ćete tim ljudima otvoriti vrata da se sklone, a otvaranje vrata je ta prelazna vlada ili ćete se pomiriti sa tim da će teći krv ulicama, da ćemo izgubiti ne znam koliko života i ne znamo čije živote, da bismo se oslobodili njih.“

Dakle, imamo dva bitna elementa. Pre svega, za koga god da tužilaštvo radi, ipak je sramota da u svom saopštenju mišljenje poistovećuje sa lažnom tvrdnjom. Dejan Ilić nije tvrdio da se nešto dogodilo, on je izneo svoj sud, odnosno mišljenje o tome koje alternative stoje pred Srbijom. Tvrdnje su uvek vezane za činjenice, za nešto što se može proveriti. I baš zato što se mogu proveriti, tvrdnje se mogu razvrstati u istinite ili lažne.

Ilić u svojoj izjavi nije koristio tvrdnje, već je izneo vrednosni sud. Svoje mišljenje. Vrednosni sudovi i mišljenje se ne mogu kvalifikovati kao lažni; sa njima se samo možete složiti ili ne složiti. A pošto se vladajući nisu složili, oni su uhapsili Ilića, sa sve njegovim mišljenjem.

Drugi važan element je panika. Da bi postojalo delo izazivanje panike, iznete lažne tvrdnje među građanima moraju izazvati paniku. Ako pogledamo snimak emisije Probudi se (u ovom trenutku ima 39 hiljada pregleda) i komentare građana, reklo bi se da niko od 175 komentatora nije u panici. Baš niko. Većina se u potpunosti slaže sa gostom i hvali njegovu elokvenciju. Manje egzaktna analiza se može sprovesti na društvenim mrežama, ali je Ilićevo gostovanje nesumnjivo bilo popularno pre dve nedelje. Opet – ljudi su njegovo gostovanje pretežno delili uz pohvale i slaganje, a bez ikakvih naznaka panike.

Biće da je jedina panika, a to je panika od prelazne Vlade, ušla u redove naprednjaka, a najviše predsednika Srbije kao vrhovnog naprednjaka. Zato je policija jednog izdavača i kolumnistu, slobodnog građanina, zvala negde oko ponoći da odmah dođe u policijsku stanicu. Da li je to odmah bilo zato što je tada bila dežurna tužiteljka Marica Arsenović koja je sekretarka Udruženja sudija i tužilaca, udruženja čiji je predsednik Glavni javni tužilac VJT Nenad Stefanović? Da li je istina da se niko, sem saradnice Stefanovića, ne bi uhvatio jučerašnjeg blamantnog posla?

I upravo je tu glavni zaplet. Predsednik Srbije, bilo sa nacionalnih frekvencija, bilo sa svojih društvenih mreža, pokušava da nas uveri da jednom izjavom može da učini da razna tužilaštva i razni policajci hapse – za zvučne topove, prelazne Vlade, nezakonite snimke. Ili da te iste predsednikove izjave mogu da zaustave postupke – recimo protiv Gorana Vesića. Istina je da predsednikove izjave utiču na krivične postupke, ali je očigledno da utiču na tačno određene pojedince čija imena uveliko znamo i čije se smene i predmeti pažljivo šteluju.

Podsetimo da je nedavno preko 600 sudija u tužilaca potpisalo pismo u kom izjavljuju da ih predsednik Srbije ponižava i podjarmljuje i da ne pristaju na njegove pretnje. To je za Vučića opasan broj, ako znamo da postupajućih sudija i tužilaca ima nešto preko tri hiljade.

Predsednik je besan na studente, profesore, nastavnike, đake, ali sada je posebno ljut na sudije i tužioce. Mislio je da svakom od njih može da izda svako naređenje; ispostavilo se da to više nije tako. Stvari se menjaju. Makar jedan opozicioni političar nije uhapšen (iz sličnih razloga kao Ilić), a to je bilo planirano na naprednjačkom dvoru.

Upravo to je najveća opasnost za ovaj režim – spoznaja da nemaju punu kontrolu nad organima krivičnog gonjenja. To znači ne samo da ti organi mogu da odbiju da hapse novinare i opozicionare. Mogu da odluče da hapse one koji su na vlasti, za koje postoji dovoljan stepen sumnje da su učinili neko kažnjivo delo. To je slika u ogledalu koju Vučić pokušava da razbije brojnim nepravičnim hapšenjima. Sam sebe uverava da sve i dalje drži pod kontrolom.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.