Sofija Mandić – Dovoljna žrtva

Autor: Sofija Mandić, Izvor: Peščanik

Dijana Hrka dvanaesti dan štrajkuje glađu, a otac i maloletni sin iz Novog Sada – četvrti. Građani se oko njih okupljaju i listom ih podržavaju. Kada građani pružaju podršku štrajkačima oni pre svega poručuju da ih podržavaju u njihovim zahtevima – da se istraga u slučaju nadstrešnica sprovede u skladu sa zakonom, da nepravedno uhapšeni studenti budu pušteni, da budu raspisani vanredni parlamentarni izbori i da prestane državno-administrativni teror nad porodicom Jaćimović.

Već na prvi pogled, jasno je da je za ostvarivanje svih zahteva potrebno vreme koje prevazilazi period koji ljudsko biće može da izdrži bez hrane. Sve i da državni organi žele da ispune zahteve – a to do danas ni na koji način nisu pokazali – majka, otac i sin gube trku sa vremenom.

Ako stvari posmatramo na taj način, da zaključno sa današnjim danom možemo da konstatujemo da zahtevi štrajkača neće biti ispunjeni tako da oni ostanu živi i zdravi, dva su ključna pitanja – šta se ovim štrajkovima može postići i kako građani na njih mogu odgovoriti na etički i ljudski način.

Dvanaestog dana štrajka glađu Dijana Hrka, koja je izgubila sina pod tonama betona novosadske nadstrešnice, učinila je potpuno očiglednim da državni organi, u prvom redu tužilaštvo i sudovi, nisu samo poslovično spori u sprovođenju pravde, već da svesno saučestvuju u opstrukciji istrage. Taj cilj je postignut i to je vest koja se mora proširiti dalje.

Da su stvari iole kakve treba da budu, pred Hrkom zbog njenog gesta morali su se pojaviti tužioci Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu i Javnog tužilaštva za organizovani kriminal. Oni su se pred njom morali naći kao tužioci, ali pre svega kao ljudi. Morali su je uveriti da čine sve što mogu da ostvare pravdu za žrtve i morali su odgovoriti na sva njena pitanja. Morali su je ponizno zamoliti da ostane sa nama i dočeka trenutak pravde.

Međutim, tužilaca nema na ulici, a nema ni potvrđene optužnice za slučaj nadstrešnica. Ni jednog ni drugog nema jer je istraga strogo kontrolisana i jer vodi do državnog vrha koji je finansirao i otvarao nebezbednu železničku stanicu. Ako je nekome trebala dodatna potvrda za ovu činjenicu, svojom žrtvom ju je obezbedila Dijana Hrka. To jeste vest za domaću i za međunarodnu javnost.

Odnos prema Dijani Hrki ogolio je način na koji je došlo i do urušavanja nadstrešnice u Novom Sadu. Ne radi se tu samo korupcionaškoj šemi koja je tek tako rezultirala ljudskim žrtvama. Radi se o tome da je svaki čovek za ovaj režim veliko ništa, te da je njima u ovoj fazi tiranske dekadencije sasvim svejedno da li će novac ukrasti sa ili bez ljudskih žrtava. Kao što su nevine žrtve nevažne, isto tako je nevažna i majka koja traži pravdu za nevine žrtve. Nju je ovaj režim deset dana ponižavao pesmama o izgubljenom sinu, gađao je topovskim udarima na spavanju, nišanio laserom koji u realnosti neverovatno podseća na snajperski nišan.

Ako je bilo potrebno da se i dalje neutralni probude iz zimskog sna i shvate monstruoznost režima koji se nalazi nasuprot nama, jedna osoba je uspela da tu monstruoznost ogoli do kraja. Ogoliće ih i Jaćimovići koji imaju samo nekoliko dana više na raspolaganju. Ali – šta onda?

Suština naše borbe za dostojanstven život nije u tome da izgubimo još nekoga, a među njima još jedno dete. Režim se raduje gledajući nas kako jedan po jedan nestajemo pod teretom nepodnošljivog života koji su nam priredili.

Borba koju su preuzeli Dijana Hrka i otac i sin Jaćimović nije samo njihova, već naša, zajednička. Oni su je nepravedno, makar i za trenutak, navalili samo na svoja pleća, ostavljajući nas da gledamo kako tonu. Ne smeju jedni da polažu život, a da ih drugi u tome bizarno podržavaju. Takva podela posla nije fer.

Podržavamo zahteve majke, oca i sina, poštujemo njihovu hrabrost da sve što imaju založe za opštu stvar. Ali ih danas, dok još nije kasno, moramo pozvati da se vrate u naše redove, kako bismo ovaj posao završili kako je jedino i moguće – svi zajedno.

Niko više ne sme da položi život režimu Aleksandra Vučića. Toliko puta smo ponovili – nikad više, nijedan više. Dijana, Milomire i Milane, poslali ste poruku. Čekamo vas sa ove strane: da vas zagrlimo, da vam pomognemo na svaki potreban način, da izdržimo do kraja. Samo što kraj nije kraj bilo koga od vas, već kraj ovog nečuvenog i neljudskog terora koji trpimo četrnaest godina.

 

Tekst je prenet sa portala Peščnaik.