Slobodni i uplašeni novinari u Beloj kući: Ne diraj mi princa, gico

Autor: Branko Čečen, Izvor: Cenzolovka

Nemoguće je (bar novinaru) pronaći pozitivan ugao gledanja na predsednika Sjedinjenih Američkih Država kako pred celim svetom ponižava novinarku ABC njuza Meri Brus, iskusnu dopisnicu iz Bele Kuće. Postavila je pitanje o razumnosti saradnje SAD sa čovekom kojeg baš američke tajne službe href=“https://www.washingtonpost.com/world/national-security/cia-concludes-saudi-crown-prince-ordered-jamal-khashoggis-assassination/2018/11/16/98c89fe6-e9b2-11e8-a939-9469f1166f9d_story.html“>označavaju kao nalogodavca ubistva njenog kolege, a i podsetila da porodice poginulih u terorističkom napadu na SAD 2001. godine izražavaju snažno protivljenje takvoj saradnji.

Džamal Kašogi, ubijeni saudijski novinar, bio je u nemilosti tamošnje kraljevske kuće i dobrovoljnom izgnanstvu zbog toga što je kritikovao saudijske vlasti i postupke samog krunskog princa Mohameda bin Salmana. Pisao je, između ostalog, za Vašington post.

Na duboko neprijatnom videu iz Bele kuće, drugi moćnik, takođe osetljiv na medijske kritike, ućutkuje novinarku uvredama i poniženjem i saopštava joj naredbodavnim tonom kako treba da izvesti o toj temi. Zatim ju je uvredio nazvavši je „groznom reporterkom”, i rekao da misli da njenoj TV treba oduzeti licencu.

Razlika između dva moćnika? Pa, Džamal Ahmed Hamza Kašogi bi imao dobre argumente za tvrdnju da je razlika između ubistva u ambasadi u koju je došao da zatraži dokumenta za venčanje i Trampovog javnog verbalnog napada ipak velika, ali bi sigurno primetio da je suština – ista. Ljudi koji imaju šta da kriju ne vole novinare koji zaista rade svoj posao, a autoritarni moćnici zloupotrebljavaju svoju poziciju da novinare ućutkaju, na ovaj ili onaj način.

Druga razlika je takođe važna. Dok je Saudijska Arabija jedna od samo pet apsolutnih monarhija na svetu koju Fridom haus ocenjuje kao „neslobodnu” sa devet (pozitivnih) poena – od mogućih sto, Sjedinjene Države su važile za uporište, zaštitnika zapadnih sloboda i demokratija, koliko god te dve stvari bile, naučili smo vremenom, više ili manje za unutrašnju upotrebu zemalja koje ih baštine. Na listi Fridom hausa, SAD imaju 84 od 100 bodova.

„Ćuti, gico”

Novinari Srbije su upravo od kolega sa tog „demokratskog prostora” učili pravila koja našu profesiju održavaju važnom, korisnom i pravednom, pa i tako što drži moćnike odgovornima. Pod napadima Miloševićevih ubica, siledžija i besprizornika, nekako je novinar u Srbiji ipak mogao da bar kraičkom mozga pomisli na jedno utešno: “Neće valjda da nas i fizički likvidiraju, ne bi to Zapad dozvolio”. Možda je pokojni Slavko Ćuruvijanešto tako pomislio, nekad. Svakako se za svoja i prava građana Srbije obratio Kongresu Sjedinjenih Država, a ne kraljevskoj porodici Saudijske Arabije.

U svetlu načina na koji se Donald Tramp izrazio o ubijenom Džamalu Kašogiju, međutim, možda je bolje da se molimo. Možda bi i alkohol privremeno pomogao, nisu svi religiozni.

Samo četiri dana pre nego što je novinarki ABC njuza rekao i da je „grozna osoba”, predsednik Tramp je reporterki Blumberga Ketrin Lusi, koja nije želela da mu dopusti da tek tako preleti preko neprijatnog pitanja o čuvenim „Epstin fajlovima” (dokumentacija pokojnog poslovnog čoveka koji je trgovao maloletnim devojkama u najvišim poslovnim i političkim krugovima SAD), rekao: “Quiet! Quiet, piggy”, uprevši u nju prstom. Što se može prevesti kao: „Tišina, svinjče”, ili: „Ćuti, gico”, zavisi od slobode s kojom se fraza prevodi.

Ta primedba, međutim, u bilo kakvom prevodu, nije samo veoma nepristojna, već je, kada je izgovori jedna od najmoćnijih osoba na svetu, duboko destruktivna po slobodu medija, koja je u samom temelju svake, pa i američke demokratije. Osim toga, ova izjava ne može nikako drugačije da se protumači osim kao ponižavanje novinarke, a posledice po način komunikacije sa medijima i novinarima u SAD, zatim slike o tome koju SAD šalju u svet novinarima i ženama, brojne su, kompleksne i čini se da ne mogu biti pozitivne ni po samog Donalda Trampa.

Pa opet, možda i najveći problem u ovakvom odnosu predsednika SAD prema novinarima nije nešto što je uradio ili nije uradio – Tramp.

Kolege i „kolege”

Portparol Blumberga je na pitanje Gardijana o uvredi na račun njihove reporterke izbacio neka dosta oprezna opšta mesta o tome kako će oni i dalje da izveštavaju kako valja iz Bele kuće. Tako se Blumberg pridružio listi američkih medija koji su pred uvredama, napadima i tužbama Donalda Trampa pokazali oprez i spremnost na ponižavajuće kompromise. Nije lako doneti odluku da se upustite u rat sa ovako iracionalnim predsednikom SAD, iako svako takvo popuštanje pomera granice dopuštenog u odnosu na slobodu medija.

ABC je čvršće stao iza svoje novinarke, samo da bi Bela kuća odgovorila da je ABC „spin operacija demokrata prerušena u TV emitera”. Iz hiljadu usta koleginica i kolega, baš kao i u reakcijama i saopštenjima matičnih i ostalih redakcija, uglavnom se čulo da su novinarke „samo postavljale pitanja” i da je to njihov posao. Asocijacija dopisnika iz Bele kuće do ovog dana nije ni na koji način reagovala.

Ono, međutim, što na snimcima ova dva incidenta izaziva gotovo bol u stomaku slobodnih novinara je ono što koleginice i kolege Ketrin Lusi i Meri Brus koje su stajale pored njih – nisu uradile. Nisu reagovali. Nisu prestali da rade. Nisu rekli čoveku, makar on bio i predsednik, da se tako ne razgovara ni sa kućnim ljubimcima. Nisu se odmah dogovorili da nešto preduzmu. Ništa od toga. Nego su nastavili da postavljaju pitanja ili ćute.

Margaret Saliven, direktorka Krejg Njumark centra za novinarsku etiku i bezbednost Univerziteta Kolumbija i kolumnistkinja Gardijana, na pitanje kakav bi odgovor novinara na ovakvo ponašanje trebao da bude, odgovorila je: „Ne znam tačno kako bi trebalo da izgleda, ali ne bi trebalo da izgleda tako da svi stoje okolo kao da se ništa čudno ne događa. Njene kolege i dopisnici iz Bele kuće su trebali da se zauzmu za nju istog trenutka.”

„>Naravno da je trebalo, naravno da su morali to da učine. Jer, nisu ovo izolovani incidenti ni kada su ove dve konkretne novinarke u pitanju. Obe imaju istoriju Trampovih napada i čak uvreda iza sebe. Meri Brus ga je pre pitanja koje je izazvalo napad pitala i da li je u konfliktu interesa s obzirom na brojne poslove koje njegova porodica ima u Saudijskoj Arabiji, kao i za Epstin dokumenta, za šta se uporno interesovala i Ketrin Lusi. Odgovarano im je u raznim prilikama da su „grozne osobe”, „fejk njuz”, „užasne novinarke”, „najgore” i još svašta drugo. Da li je adekvatna cena dopisničke pozicije u Beloj kući da ćutke gledaš i slušaš takve izjave o svojim koleginicama? Izgleda da jeste.

Ne dirajte mi princa

Ništa od svega ovoga, koliko god bilo grozno, nije najgore u ovoj priči.

Apsolutno najgore u ovoj priči je ono što je Donald Tramp izgovorio o Džamalu Kašogiju:

„Pominjete nekoga ko je bio ekstremno kontroverzan. Gospodin o kojem govorite se nije sviđao mnogim ljudima, sviđalo vam se ili ne, ali stvari se događaju ( “things happen”). Ali on (princ) nije znao ništa o tome i možemo tu da završimo, ne morate da dovodite našeg gosta u neprijatnu situaciju postavljajući takvo pitanje…”

Na ovo je uređivački kolegijum Vašington posta napisao, između ostalog:

„Ovo izvrtanje obeščašćuje Kašogijevo nasleđe, u suprotnosti je sa činjenicama i nedostojno je funkcije predsednika.”

Dodali su još i da će Trampove primedbe verovatno „ohrabriti njega i njemu slične da se loše ponaša ne samo sa novinarima, nego i sa bilo kojim Amerikancem – znajući da se verovatno neće suočiti sa stvarnim posledicama”.

„Odnosi sa Saudijskom Arabijom još uvek proizvode neke koristi, ali čak i u komplikovanom svetu, američki predsednik bi trebalo da bude u stanju da poštuje Kašogijevo nasleđe, dok upravlja neurednim državničkim poslovima. (…) Zaboraviti Mohamedovu surovost i Kašogijeva upozorenja je izbor, i Tramp je napravio pogrešan.”

Trampove uvrede novinarkama, njegov rat tužbama protiv TV stanica, zloupotreba regulatornih tela u svrhu ukidanja humorističkih emisija… Sve je to opasno i zabrinjavajuće. Ubistva nevinih ljudi mnogo su puta počišćena pod tepih zarad državnih interesa u istoriji sveta, i za manje novca od trilion dolara (to vam je milion miliona), na koliko je Mohamad bin Salman najavio da će se popeti investicije njegove zemlje u Sjedinjene Države.

To su ubistva za koja se saznalo naknadno, ili nikada. Ovo je bilo belodano, a američke tajne službe su smatrale da je upravo Trampov gost to ubistvo naredio. Ovako olako poreći Kašogijevu žrtvu i žrtvu njegove porodice jednostavno je pogrešno, štetno i nedostojanstveno, baš kao što je to napisao uređivački kolegijum Vašington posta.

Čiji vlasnik Džef Bezos je odmah nakon incidenta bio na svečanoj večeri sa Princom i ostalim gostima.

Čije je (Bezosovo) prisustvo u istom ovom komentaru najavio njegov – Vašington post.

Tekst je prenet sa portala Cenzolovka.