Samo je nebo granica

Piše: Branimir Brkljač

Pre pandemije, „work from home” je bio uglavnom marginalan trend kojim su se hvalili frilenseri i oni koji su sebi mogli priuštiti tu slobodu da ne moraju baš svakog dana dolaziti u kancelarije da bi radili. Zahvaljujući pandemiji, WFH – u prevodu, ROK – je postao novi standard, a sve više kompanija, posebno onih tehnoloških, već sada najavljuje da će to ostati način rada i kada pandemija prođe, dok neke od njih svojim zaposlenima nude i finansijski stimulans za prihvatanje takvog modela rada.

Sve ovo na prvi pogled zvuči vrlo primamljivo. Nema više gubljenja vremena na dolaske i odlaske sa posla. Nema više radnog vremena od-do. Ne mora se više živeti u prenaseljenim, bučnim gradovima i udisati zagađen vazduh. Nema više dosadnih sastanaka i nametnutih tim bilding druženja. Biraš gde ćeš da živiš, imaš svoj mir i sam sebi praviš svoj raspored. Milina jedna.

Ali, nije sve tako divno i krasno kako izgleda i kako se reklamira. Ta lepa priča ima i svoju drugu stranu. Dok radiš, tu su deca koja se igraju, psi i mačke koji skaču i ručak koji se kuva. Da ne pominjemo da kuhinjski stolovi i kaučevi u dnevnoj sobi nisu baš optimalni radni prostori, a nije se lako koncentrisati na rad dok ostali ukućani gledaju omiljenu seriju ili neobavezno ćaskaju. Ali, realno, to su sada tvoji problemi i ti ih rešavaj kako znaš i umeš. U tom modelu organizacije rada, radno mesto i uslovi rada više nisu odgovornost poslodavca već zaposlenika.

To je dovelo i do povećanog interesovanja za rad iz co-working prostora, naročito u velikim gradovima. Promena načina rada je dovela i do pojave digitalnih nomada, a to su oni koji su odlučili da spoje putovanje i rad u jedinstveno novo iskustvo i počeli da rade putujući. Posledica svega toga je da se, još pre korone, umesto „rad od kuće” sve više počeo koristiti termin „rad od svugde” (WFA – work from anywhere).

Ali i to, opet, ima i svoju drugu stranu. Zahvaljujući toj istoj tehnologiji, poslodavcima se radikalno proširilo tržište radne snage, jer je postalo globalno. Globalizacija tržišta rada povećava konkurentnost, što onda dovodi do snižavanja cene rada i posledično utiče na povećanje profitabilnosti kompanija, što je njihov primarni cilj. Istovremeno, zaposleni tako postaju sve više nevidljivi za svoje poslodavce, što vodi ka dodatnoj dehumanizaciji čoveka. Na prvi pogled to možda tako ne izgleda, jer se pravo na izbor mesta odakle će se raditi predstavlja kao osvajanje novog prostora slobode, ali to je put kojim se ide. Naime, kako se tehnologija bude dalje razvijala, na nju će se prenositi sve složeniji poslovi. Pri tome čovek postaje sve više samo dodatak mašini i sve manje bitan.

Kako se sve više poslova tehnološki standardizuje na globalnom nivou sve više radnih procesa se seli u lokacijski neidentifikovani radni prostor, popularni „oblak” (cloud). Čovek se tako samo pridružuje tehnologiji i sam seli u taj oblak. S obzirom na to, čini se da bi mnogo primerenije bilo da se već sada „rad od kuće” (WFH) i „rad od svugde” (WFA) preimenuju u „rad iz oblaka” (WFC – Work from Cloud).

Pa neka onda neko kaže da ne živimo u vremenu u kome je samo nebo granica.