Saborna ludačka košulja
Moja duša nije takva. Tankoćutna je u stvarima u kojima treba da bude tankoćutna, ali glede podnaredničkih dubara nije. Naprotiv. Daleko od toga. Kevlarski je otporna na kevtave pokušaje ućutkivanja na bazi (nepostojećeg) morala i „izdaje“ (fiktivnih) principa, naročito kad dolaze od veštačkih ljudi i grupa građana lažova.
I ne samo da je otporna, nego je takvi pokušaji dodatno motivišu da nastavi sa još žešćim plajpičenjem prevaranata (svih boja), kao i njihovih članova, botova, simpatizera i penzionisanih lekara.
Sledstveno, ukoliko Đido i Guzijan podzemnim marifetlucima onemoguće izlaženje Famoznog u Danasu (gde mu je prirodno stanište) – a ima naznaka da na tome rade – Famozno će nastaviti da izlazi u nekoj od tušta i tma novinčina spremnih ko zapeta puška da otvore prostor plajpičenju prevaranata i lažnjaka, doduše iz pobuda sasvim suprotnih od mojih, ali šta mene boli Sebastian za njihove pobude.
Ukoliko se to dogodi, to će podnaredničkom zamenom teza momentalno biti oglašeno „izdajom“ i „prodajom“, a to će i biti, s tim što će u datom, daleko bilo slučaju, Danas izdati samog sebe i prodati se Đilasu a ja ću i dalje nastaviti da držim čas.
Tema našeg današnjeg časa je ključni euromahalski dokaz o mom posrnuću i „izdaji“ – pohvala mojoj malenkosti od strane „starijeg gospodina iz Novog Sada“. Znate aferu. Neki se čovek javio u program, pričao nešto – jedva da sam slušao šta priča – i zbog nečeg me pohvalio Olja je trenutno vidno prebledela, osupnula se, a sutradan je Euromahla gospodinovu pohvalu podastrla kao dokaz koliko sam nisko pao, koliko sam moralno posrnuo i kakve sve pohvale nisam spreman da čujem.
Da me je gorepomenuti napušio, za Euromahalu bi naravno bio „divni stariji gospodin iz Novog Sada“, ali mu Euromahala ni ovako ništa nije zamerila, nego je zamerila meni što sam pohvaljen. Pitanje kakve bih ja veze mogao uopšte imati sa pohvalama ili napušavanjima osoba koje ne poznajem i koje se uživo javljaju u program, nije uzeto u razmatranje.
Što me navodi na davnašnju (fikcionalnu) ideju da bi za ovo razvaljeno društvo, sa sve njegovim samoproglašenim „boljim“ delom, najbolje rešenje bilo da mu se navuče kolektivna ludačka košulja i da se podvrgne kolektivnoj medikamentnoj, potom i kolektivnoj psihoterapiji.
Svakim novi dan potvrđuje i moja dijagnozu da je „Vrhovno Biće“ – kodno ime u kome penzionisani lekar vidi idolatriju, a ne ironiju – podjednako uspešno omađijalo i pristalice i protivnike, koji mu saborno služe, svako na svoj način i sa obrnutim predznacima, ali služe li služe.
Članak je prenet sa ove stranice.