Sablasni neven
Piše Biljana Srbljanović
Taj mehanizam je uvek isti: harizmatični novi lider na političkoj sceni odmah oko sebe okupi fan klub, jednu vrstu grupi intelektualaca, socijalni mediji postaju mesto inicijacije za članove nove sekte, u kojoj je politički lider nepogrešivi mesija, a pristalice njegova poslednja linija odbrane, spremna na borbu do poslednjeg tvita, do poslednje uvrede, difamacije i poziva na linč, da bi odbranile svog novog vodju. Kada se Radulović pojavio, meni je bio odvratan.
Uobražen i prepotentan, sa nekom mutnom predistorijom i nejasnom karijerom koju sam veliča, čim je postao ministar Aleksandra Vučića, i čim se ostrvio na sindikate, radnike, socijalno najugroženije, prodajući ovde priču o tržišnom kapitalizmu i divljačkom liberalizmu, kao jedinom prihvatljivom modelu, sabirao je u svojoj političkoj pojavi svu provincijalnost naše javne scene. Kao predstavnik one političke misli koja smatra da je tržište sve, da je radnik ništa, da je davanje za sirotinju – neprihvatljiv trošak, meni je delovao kao moralno zapuštena figura, koja ne zaslužuje ništa osim osude.
Ipak, izlazeći iz Vučićevog krila i postajući odmah njegov najveći neprijatelj, odmah je okupio gomilu pristalica koje su za njega bile spremne na sve. I tada je, naravno, prošao put kojim se uvek ide: vinuo se u vrh političke estrade, prikupio podršku i glasove ljudi koji decenijama trčkaraju od jedne do druge stranke, ostvario relativno dobar uspeh na prvim idućim izborima, istom prilikom i odmah pokazao o kakvom se prevarantskoj udružbi radi, kad je krenula podela kolača, strovalio se na marginu, pevao i udarao u tamburu, cepao stranku na sedam delova, varao na unutrašnjim izborima, ostao sam sa svojom astrološkinjom, priklonio se najpre radikalnoj desnici, pa kad je i tu ostao usamljen, naišao pred konačnim izborom: ili će pronači još neku malu neosvojenu nišu u kojoj može da iskopa glasove koji mu mogu produžiti politički život, ili če nestati sa političke scene i postati primoran da nešto konačno stvarno mora da radi. I odabrao, naravno, ono prvo: da zagrebe po dnu kace i kofom zahvati preostale glasače, one koji se obrazuju na internet medijima, koji se daju u borbu protiv vakcina, Trilaterale, Evropske unije, LGBT i ljudskih prava, Harpa i mobilnog telefona, borbu protiv citostatika i “albanskih terorista”, a za lečenje folijom i srebrnom vodom, za uništenje tržišta, svetskih banaka, monetarne politike i stanovnika Kosova, zatim “pedera”, “Šiptara” i Dina kartica, a u ime borbe za radnička prava.
I tu, bogami, ima da se zahvati barem pet posto do cenzusa. I to je u redu. Svako društvo ima svoje idiote, i normalno je da se politički prevaranti okoriste i o njih. Ono što nije u redu je da sam on snosi odgovornost za sunovrat diskursa čitavog društva, a da svi oni, sav intelektualni i politički kapital, ulagali u njega, kao u “jedinu nadu protiv Vučića”, sada mirno ćute, nemaju oni ništa s tim, nisu oni stvorili šibicara što sad, za par hiljada glasova, ozbiljno tvrdi da su Srbi stariji od mamuta, oni, ta intelo elita, što je, do pre samo neku godinu, bila spremna da gine za Radulovića, sada naivno zvižduće, gleda na drugu stranu, nema ništa s njim, ide samo tetki da da lek. I pri tom ne mislim na one koji su barem pošteno istupili iz udobnosti svojih života i angažovali se sa prevarantom u samoj stranci, stavili sve svoje na kocku i trpeli posledice kad su iz toga izašli, već na one koji se nikada ni za šta nisu zapravo angažovali, već su samo horski pevali, kidisali i ratovali, a bez ikakvih posledica i odgovornisto. Pa su sad, na putu ka onoj tetki, pronašli neku drugu stranku i organizaciju, nekog novog vodju i veliku nadu, u svojoj životnoj misiji da Vućiću stanu na rep, šta ti bi ono s Radulom – niko se više ne seća. A, iskreno, niko ni neće da ih pita.
Tekst prenet iz dnevnog lista Blic
