Rodoljub Šabić – Smrt u prisustvu vlasti

Autor: Rodoljub Šabić, Izvor Peščanik

Naziv teksta je „pozajmljen“ od istoimene knjige uvaženog kolege Ivana Jankovića mada zapravo nema baš mnogo veze sa njom. Njegova sjajna knjiga je obimna istorijska i uporedno pravna analiza nekada dopuštene, najteže krivične sankcije koju je vlast mogla da izrekne i izvrši, i smrti kao njene legalne posledice. A ovaj kratak tekst je motivisan smrću kao apsolutno nedopustivom posledicom propusta ili čak zločina predstavnika vlasti i pogotovo alarmantnim odsustvom reakcije na nju.

Pre nekoliko dana Ministarstvo unutrašnjih poslova obavestilo je javnost „da se čovek koga je policija sprovodila u zatvor obesio u policijskoj marici. U maricu je uveden sa lisicama kojima su mu policajci vezali ruke pozadi a kad je zatečen obešen, ruke su mu bile vezane napred. Obesio se učkurom koji je izvadio iz trenerke.“

U saopštenju je još navedeno i da je „obavešteno javno tužilaštvo i da će sve okolnosti ovog slučaja biće ispitane od strane nadležnog tužilaštva i službi Ministarstva unutrašnjih poslova“. Kako će to zaista izgledati tek ćemo videti. Ali, i ostavljajući po strani okolnosti zbog kojih ovo samoubistvo zaista deluje neverovatno, ne može biti sumnje da su policajci koji su sprovodili pritvorenika propustili obaveze koje im nalaže zakon.

Kako god bilo, ovaj tragični događaj je neizbežno podsetio na još jedan slučaj smrti u prisustvu vlasti koji se dogodio bezmalo u isti dan, pre tačno godinu dana.

U policijskoj stanici u Boru 7. aprila 2024. preminuo je jedan čovek.

Ministarstvo unutrašnjih poslova je i tada odmah dalo zvanično saopštenje. U njemu je stajalo da je čoveku „u ranim jutarnjim časovima pozlilo i uprkos pravovremenom reagovanju policijskih službenika i lekara Doma zdravlja u Boru koji su pokušali reanimaciju on je preminuo a od strane lekara mrtvozornika konstatovana je prirodna smrt.“

Ali ta „istina“ nije se održala. U javnost je dospeo obdukcioni zapisnik koji je dugo bio sakriven od očiju javnosti, a u kome su tri lekara Instituta za sudsku medicinu u Beogradu na deset strana opisali šta je dovelo do smrti. Opisane su veoma detaljno brojne povrede i način na koji su nanete. Mučno je čak i podsećati na to pa zato najkraće, navodi se da su povrede nastale u kontinuitetu i da ih je veoma veliki broj – prelomi većine rebara sa obe strane, krvavi podlivi oko ušiju, povrede na testisima i tabanima na kojim je tkivo najvećim delom razoreno, svuda po telu povrede nanete „obličastim i čvrstim predmetom“. Praktično nema dela tela bez povreda, što sve nesumnjivo govori da je reč o torturi, brutalnom, zverskom prebijanju, do smrti.

Uprkos tome ni punu godinu nakon tog tragičnog događaja javnost nema nikakve pouzdane informacije o tome da li je uopšte nešto ozbiljno povodom toga preduzeto. Akteri tragedije nisu suspendovani, sektor unutrašnje kontrole MUP-a se ne oglašava, disciplinski postupak nije pokrenut, a tužilaštvo ćuti. Ne zna se ništa ni o lekaru koji je „pokušao reanimaciju“ ni o mrtvozorniku koji je konstatovao „prirodnu smrt“. Ni akteri lažnog saopštenja o „prirodnoj smrti“ se ne pominju. Iako ne može biti sumnje da je reč o očiglednom pokušaju svesnog i namernog obmanjivanja javnosti, odnosno prikrivanja veoma teškog krivičnog dela, ne samo da se ne pominje krivična odgovornost nego ni disciplinska, moralna, politička, bilo kakva odgovornost povodom toga. Niko od nadležnih čak nije našao za shodno da se zbog tog sramnog saopštenja makar i pro forme izvini javnosti i građanima. Zato se „ispitivanje svih okolnosti“ tragičnog slučaja u Boru posle punih godinu dana može oceniti samo kao – sramno.

Sve navedeno je još jedna potvrda bahate uverenost ljudi iz vlasti da su nedodirljivi i da građanima i javnosti ništa ne duguju, a da u prekomernoj upotrebi sile, zlostavljanju i torturi pre vide sredstvo za rešavanje problema nego problem.

Poslednji rezultati istraživanja javnog mnjenja o odnosu građana i policije kažu da više od 70 odsto građana Srbije uopšte ili uglavnom nema poverenja u policiju, da tek 6,1 odsto ima poverenja u nju, a da oko 50% misli da policija štiti samo interese političke vlasti i svojih najviših zvaničnika. Pritom nije reč o istraživanju koje je sprovela neka, kako to naša aktuelna vlast u svom diskvalifikatorskom maniru voli da kaže, „sumnjiva i subverzivna, spolja plaćena“ NVO, već o istraživanju koje je na velikom reprezentativnom uzorku sprovelo Strukovno udruženje policije „Dr Rudolf Arčibald Rajs“.

Godišnjica borskog slučaja je dobar simboličan povod za podsećanje da je postojeći nivo poverenja građana u policiju krajnje zabrinjavajući, ali da ubuduće možemo očekivati još gori. Takav trend je, sa stanovišta funkcionisanja iole normalnog društva i države, neprihvatljiv i mora, što pre, biti zaustavljen, a odgovorni za njega kažnjeni.

 

Tekst je prenet sa portala Peščanik.