Rat nije bolji od mira

Piše: Vladimir Gligorov, Peščanik

Kako se sada vidi, prvobitni cilj da se osvoji Ukrajina, čitava zemlja, postao je neostvariv. Svakako ne snagama za koje je Rusija mislila da će biti dovoljne. Ako Ukrajina nastavi da oslobađa okupiranu teritoriju, ruski će se ratni plan svesti na odbranu Donbasa i Krima (što je koliko juče Putin i potvrdio). Koji će, namera je bar, biti pripojeni Rusiji ili su već deo Rusije. Pa će „specijalna vojna operacija“ osvajanja Ukrajine postati, za Rusiju, rat za odbranu Rusije.

Što bi opravdalo objavu rata i opštu mobilizaciju. Uz spremnost da se upotrebe sva sredstva, uključujući i nuklearno oružje. Otuda i Habermasova preporuka da se teži ishodu gde „Ukrajina ne gubi, a Rusija ne pobeđuje“. Kisindžer slično tome, ali konkretnije, savetuje povratak na stanje od pre 2014. i mirovne pregovore s tim da se ne pregovara o ukrajinskim teritorijama već o neutralnosti zemlje i o odnosima NATO saveza i Rusije.

Dva su problema. Prvi je posledica nepostojanja jasnog ruskog ratnog cilja. Najpre nije rat već specijalna vojna operacija sa napadom na Kijev. Potom se samo brane nezavisne narodne republike i zapravo se osvajaju njihove teritorije kojima one još ne vladaju. Konačno, cilj je novi svetski poredak, što međutim nije u nekoj instrumentalnoj vezi sa agresijom na Ukrajinu.

Ukrajina, pak, ima veoma jasan cilj – osloboditi okupirane teritorije. I pridružiti se Evropskoj uniji.

Jasnoća cilja je važna, motivaciono. Nije potrebno biti Klauzevic pa razumeti koliko je motivisanost važna u ratu.

Drugi problem jeste da li je politički izvodljiva opšta ili čak delimična mobilizacija i objava rata? O upotrebi nuklearnog oružja protiv Ukrajinaca, koji očigledno ne žele da se odreknu delova sopstvene države, i da ne govorimo. To ne bi bio samo ruski problem, problem ruske javnosti i onih koji bi trebalo da se odazovu pozivu na mobilizaciju, već jeste ili bi svakako bilo bar izvor nelagode i u zemljama kao što su Kina ili Indija.

Ove dve zemlje već pitaju dokle će rat da traje, koji su mu tačno ciljevi i postoji li politički put do njegovog okončanja? Jedno vreme se može kriviti druga strana, ali ako se objavi mobilizacija to bi išlo protiv Modijeve izjave da „nije vreme za rat“.

Uz to je potrebno računati sa svim drugim problemima nacionalne bezbednosti sa kojima se Rusija suočava. Nije neosnovana ruska zabrinutost za sopstvenu bezbednost, jer je zemlja na jedan ili drugi način u blizini svih svetskih kriznih područja, a ima i nerešene teritorijalne sporove. Greška je samo u tome što su ruske vođe izabrale da ratuju sa zemljom koja im ne preti ni na koji način i da uđu u sukob sa regijom koja ne predstavlja nikakav rizik za rusku bezbednost, a od najvećeg je značaja za Rusiju, a to je Evropa.

Putin je iz, blago rečeno, dosta uprošćenog tumačenja istorije rusko-evropskih odnosa izveo zaključak o zapadnoj pretnji upravo u času kada je Evropa temeljno pacifikovana. Jer unutar Evropske unije i na njenim granicama nema teritorijalnih sporova (Kipar je izuzetak). O svemu ostalom što povezuje Evropu i Rusiju da i ne govorimo. To je strateška greška i sada je tu ta dilema na koju ukazuju, na jedan ili drugi način, Habermas i Kisindžer.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.