Rastislav Dinić – Dan posle

Autor: Rastislav Dinić, Izvor: Peščanik

Zamislite da ste otac ili majka mladića koji je bez ikakvog razloga i opravdanja uhapšen i optužen za nasilni pokušaj rušenja ustavnog poretka. Iako nema nikakvih dokaza protiv vašeg sina, policija ga hapsi, tužilaštvo podiže optužnicu, a sud mu određuje pritvor na 30 dana. Javnost se diže na noge, slučaj se pretresa u medijima, postaje potpuno jasno da nema nikakvog osnova da vaš sin i dalje bude u pritvoru i da je ceo slučaj isfabrikovanog od strane aktuelnog uzurpatorskog režima kako bi se zastrašili svi koji učestvuju u masovnim protestima protiv njega.

Ipak, sudija produžava pritvor na još 30 dana. Nezadovoljstvo javnosti sve više raste, umnožavaju se apeli i zahtevi, prvo domaćih, a zatim i međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. (Paralelno, režim preko svoje medijske mašinerije nastavlja da demonizuje vaše dete, proglašavajući ga teroristom i neprijateljem naroda i države.) Dolazi dan kada očekujete da će vaš sin biti konačno pušten na slobodu. Međutim, uprkos svemu, sudija još jednom produžava pritvor. Vaše dete nije za pritvor, ono je student, a ne kriminalac, još manje terorista, zabrinuti ste za njegovu bezbednost. Svega nekoliko dana nakon drugog, potpuno nepotrebnog i sasvim neopravdanog produžetka pritvora, sa nekoliko dana zakašnjenja dobijate vest da je vaš sin pretučen i da ima višestruke prelome nosa.

Prolazi neko vreme, možda meseci, možda i godine. Uzurpatorski režim je u međuvremenu pao na izborima, njegovi najistaknutiji nosioci su pobegli u inostranstvo, ili završili u zatvoru. Jednog dana, šetajući gradom, srećete osobu koja je onda produžila pritvor vašem sinu. Pitate je nešto ovako:

„Kako ste mogli to da uradite? Znali ste da nije bilo nikakvog osnova za tako nešto. Znali ste i da je u pitanju političko suđenje. Znali ste i da ste samo instrument političkog pritiska na moje dete, njegove prijatelje i celu javnost Srbije. Najvažnije od svega, znali ste da dovodite moje dete u opasnost da bude žrtve ne samo pravnog, već i fizičkog nasilja, koje se, nažalost, na kraju i desilo. Kako ste mogli to da uradite?“

A osoba vam kaže nešto ovako:

„Samo sam radio svoj posao.“

Ili:

„Žao mi je, ali takav je život. Svi smo mi bili žrtve zlog režima.“

Ili:

„Plašio sam se pritisaka.“

Ili:

„Šta te briga!“

A vi na to kažete:

„Dobro, razumem, hvala na objašnjenju.“

I odete svojim putem.

Kako vam zvuči ovaj scenario? Da li vam zvuči realno?

 

Tekst je prenet sa portala Peščanik.