NATO i Đukanovićeva filozofija

Piše: Željko Pantelić

Ni pobednici, ni gubitnici na poslednjim parlamentarnim izborima u Crnoj Gori, neće priznati ni pod najvećim mukama, da do promene vlasti u Podgorici ne bi došlo da Crna Gora nije postala članica NATO-a. Ambasadori država članica NATO-a ne bi tako promptno čestitali pobedu Koalicije za budućnost Crne Gore, Mir je naša nacija i Crno na bijelo i ne bi dali tako snažnu podršku novoj vladi da Crna Gora nije ušla u Severnoatlantsku alijansu.

Paradoksalnu situaciju je stvorila dvostruka pogrešna percepcija: DPS-ov režim je verovao da je sa NATO značkom dobio imunitet da radi šta hoće, a ondašnja opozicija nije htela da vidi sve prednosti članstva u Alijansi. Ruski predsednik Vladimir Putin i kineski mu kolega, po doživotnom mandatu, Si Đinping, podržavaju i štite diktatore, ma gde oni bili, od Venecuele do Belorusije, od Madura do Lukašenka. Angeli Merkel, E. Makronu i B. Džonsonu se štošta može prigovoriti, ali ne i da podržavaju autokrate i kleptokrate. Ako moraju, trpe ih, kao Orbana i Kačinjskog, ali ne idu nikada protiv volje većine građana.

Temelj istorijske promene vlasti nije udaren na litijama, nije ga izlila ni Mitropolija crnogorsko-primorska a tek nije imao presudnu ulogu režim Aleksandra Vučića: početak kraja DPS-ovog režima je počeo onog dana kada je Crna Gora ušla u Severoatlantsku alijansu. Od tog petog juna 2017. godine je sat počeo da radi, da pozajmim formulaciju od Milana Kneževića, “tik-tak”, za Đukanovićev režim, bez kviska za nove marifetluke i postizborni inženjering.

Teško je kvantifikovati da li je ta činjenica neugodnija za lidere Kolicije za budućnost Crne Gore, sa izuzetkom Nebojše Medojevića, ili je poraznija za DPS i satelitske stranke. Sudeći po nedavnom nastupu Tamare Nikčević na RTCG-u biće da je Đukanoviću i njegovim pretorijancima teže pala “izdaja” NATO saveznika, mada je teško zamisliti Andriju Mandića, Milana Kneževića i Marka Milačića kako priznaju da je članstvo Crne Gore u vojnom savezu omogućilo da svrgnu trodecenijski režim naslednika Komunističke partije Crne Gore.

Kada je Nikčevićka raskrinkavala “zaveru” američke ambasadorke Džudi Rajzing Rajnke, ona je frojdijanski ukazala šta je najviše iziritiralo Đukanovićev režim: nije dobio zeleno svetlo da preko montiranja sukoba između Srba i Bošnjaka na severu Crne Gore sačuva vlast i što je Ura dobila punu podršku od Berlina, Brisela i Vašingtona da održi svoje predizborno obećanje i podrži novu vladu sa DF-om i Demokratama.

Đukanović je bio uveren da je sa članstvom u NATO-u na spoljnom planu obezbedio svoj režim od eventualnog srbijanskog i ruskog uticaja, dok je na unutrašnjoj pozornici bio siguran da je njegova, slikovito rečeno, antisprska koalicija nepobediva. Pogrešno je misliti da je srbofobna politika DPS-a samo proizvod identitetske borbe u Crnoj Gori. To je tek jedan segment mnogo prepredenije taktike u kojoj nema patritotizma, pa čak ni nacionalizma, ima samo suvog oportunizma.

Svestan da među građanima koji se izjašnjavaju kao Crnogorci i Srbi nema većinu, i pored svih “kupovanja” radnim mestima, nameštenjima, službama i poslovima, Đukanović je cementirao svoje savezništvo sa tri manjinska naroda u Crnoj Gori, Bošnjacima, Albancima i Hrvatima, bazirajući ih na aksiomu “neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj”. Zato nije raspaljivao samo podele unutar većinskog dela, Crnogoraca i Srba, u Crnoj Gori, već je cinično manipulisao i animozitetima koji postoje između Srba i Bošnjaka, Srba i Albanaca i Srba i Hrvata.

Nije Podgorica priznala Kosovo toliko da bi nervirala Beograd ili da bi terala inat pokojnom mitropolitu Amfilohiju, koliko da bi DPS vezao za sebe albanske glasače i albanske partije, odnosno da bi u njemu prepoznali saveznika. Sva kasnija glasanja za Prištinu protiv Beograda u međunarodnim institucijama su deo iste matrice. Nije Đukanović definisao zločin u Srebrenici kao genocid zato što je postao crnogorski Vili Brant, nego da pridobije Bošnjake i Muslimane u Crnoj Gori, baš kao što ni slanje predstavnika Crne Gore na proslavu “Oluje” u Kninu nije bio kurtoazni čin zemlje saveznika u NATO, koliko namera da se obezbedi podrška Hrvata.

Kad se bolje razmisli, Đukanovićeva politička filozofija je imala preciznu logiku i vrlo dobru računicu. Od obnavljanja nezavisnosti Crne Gore 2006. godine, glasovi građana etničkih manjina, bilo da su u pitanju glasovi za nacionalne stranke ili za DPS, SDP ili SD, su bili presudni za opstanak DPS-a na vlasti, a još više su bili značajni na predsedničkim izborima.

U Crnoj Gori živi oko 20 odsto građana pripadnika manjina. U oštro podeljenoj državi, između dva gotovo podjednako jaka bloka, to je značajan politički kapital koji omogućava da se u svaku izbornu trku krene sa barem 10 – 0. U parlamentu sa 81 mestom i zakrvljenoj identitetskoj borbi, Đukanoviću i njegovim saborcima se činilo da su sa tom “forom” nepobedivi.

Nije Đukanović potcenio toliko Mitropoliju crnogorsko-primorsku koliko su ga uhvatili u raskoraku lideri Koalicije za budućnost Crne Gore kada su jasno stavili do znanja da ne dovode u pitanje članstvo u NATO-u, a Demokrate i Ura demonstrirali da u crnogorskom biračkom telu ima prostora za stranke koje deluju kohezivno a ne razdružujuće. S druge strane, predsednika Crne Gore su ostavile u političkoj igri stranke nacionalnih manjina koje su se opredelile za njegovu stranu umesto da budu neutralne, ili da principijelno uđu u vladu, brinući se o interesima svojih zajednica. Stavljajući se na jednu stranu dosuli su ulje na vatru u već rasplamsaloj identitetskoj kampanji i nacionalističko-šovinističke retorici.

Indikativni su napadi na Uru i donekle na Demokrate u kojima se optužuju da su “trojanski konji”, “korisni idioti” ili se insinuira da nisu patriote, dovoljno Crnogorci. I Ura i Demokrate smetaju onima koji bi da se većina u Crnoj Gori i dalje nepomirljivo deli na Crnogorce i Srbe, toliko da ne mogu da glasaju za istu stranku. Kampanja medija pod kontrolom bivšeg režima, kao i prostor koji dobijaju lideri DF-a u Vučićevim medijima u Beogradu i njihovi slavopevi o Đukanovićevom kolegi i mlađem bratu po stilu vladanja, je markantna.

DPS, SDP i SD su posebno agresivni prema Uri jer podrška građanskom pokretu nezadrživo raste na uštrb pomenutih političkih formacija, dok u DF-u sve podozrivije gledaju prema Demokratama, koje se pokazuju kao veoma zrela i državotvorna politička partija, ali i delu tzv. prosrpske opozicije koja bi mogla sa premijerom Zdravkom Krivokapićem da formira novi politički subjekt.

U svakom slučaju, Ura, Demokrate, i eventualna nova stranka ili koalicija koja bi se izgradila na temelju podrške postojećoj vladi, jedina su nada Crne Gore da izbegne zamku da se na sledećim izborima opredeljuje između “Milogoraca” i “Vučigoraca” i u kojoj će Bošnjaci, Albanci i Hrvati ponovo biti jezičak na vagi.

Tekst je prenet sa portala Vijesti.