Milosrdni cenzus

24. januar 2020.
Obaranje cenzusa po sebi nije loša ideja. Diverzifikuje politički život i omogućava prisustvo mnoštva opcija u parlamentu. Obogaćuje debatu. Ali, izborne okolnosti su u zemlji poput ove pijačna roba. Kupuješ, prodaješ, cenjkaš se.
bosko-jaksic
Boško Jakšić, Medija centar Beograd

Piše Boško Jakšić, Politika

“Ja sam uvek u pravu”, protestantski skromno je izjavio Aleksandar Vučić na njemu omiljenoj televiziji, dajući za pravo svima koji se pitaju da li je sa predsednikom dijalog uopšte moguć.

U vremenu kada je konačno uspostavljen kakav-takav kontakt vlasti i opozicije, kada su se i evropski parlamentarci angažovali na razgrtanju srpske političke tmine, udvostručeni predsednik – države i SNS-a – otkrio je da razmišlja po formuli dva mišljenja: mog i pogrešnog.

Tako odlučuje. Tako je kolosalno doprineo dramatičnoj podeli Srbije. Ne obazire se da bi kao predsednik svih građana morao da se pomiri sa činjenicom da postoje druga razmišljanja, različiti politički koncepti u razvoju društva ili odabiru spoljnih saveznika. Od kojih su barem neki, gle čuda, ispravni.

„Sat otkucava. Vlast da ne gubi vreme”, poručila je nedavno u Beogradu Tanja Fajon. Vučić je izgleda poslušao svoju najneomiljeniju evroparlamentarku želeći da se prikaže kao neko ko je spreman da žrtvuje deo naprednjačke moći, sve zarad dobrobiti Srbije.

SNS će „svakako” dobiti manje mandata na prolećnim izborima, sve kako bi nova skupština „preslikavala javno mnjenje”, izjavio je šef naprednjaka testirajući ideju da se izborni cenzus snizi sa pet na tri odsto: „Život će se vratiti u parlament, time se vraća normalnost u Srbiji.”

Imao je predsednik SNS-a načina da stranačkoj koleginici na mestu predsednice skupštine objasni kako izgleda normalan parlamentarni život. Zna on to, negde je svakako pročitao, ali nije učinio ništa – što je krunski argument koji njegovu najnoviju inicijativu obavija sumnjom.

Naravno da je cilj aktuelne vlasti da dobije naredne izbore uz procenat koji je garant kontinuiteta demokratije u autoritarnosti, višepartizma uz jednu stranku i slobode u prisustvu vlasti, ali sve se to plasira u formi po kojoj ispada da se radi o predsednikovoj velikodušnosti, milosrdnom političkom gestu.

Kakav altruizam, pomisliće politički naivci koji iza svega ne prepoznaju osmišljenu kalkulaciju: da se minira izborni bojkot autentične opozicije kako bi skupština prikupila neki novi kvorum i utonula u naprednjačku većinu dopunjenu i klasterom malih stranaka koje bi Vučiću dugovale večitu zahvalnost što su se tu uopšte našle.

Demokratija funkcioniše. Parlament u punom sazivu predstavlja političku realnost, što pobednicima daje legitimitet. U Srbiju se vratila normalnost koju je narušila opozicija odlukom o bojkotu rada skupštine.

Obaranje cenzusa po sebi nije loša ideja. Diverzifikuje politički život i omogućava prisustvo mnoštva opcija u parlamentu. Obogaćuje debatu. Ali, izborne okolnosti su u zemlji poput ove pijačna roba. Kupuješ, prodaješ, cenjkaš se.

Vlast je – pod pritiskom uličnih protesta, bojkota i pojačanih kritika sa Zapada – prihvatila određene ustupke. Izglasana su tri nova zakona od kojih bi opozicija, barem teoretski, mogla da ima koristi. Sada bi Vučić da kapitališe izmenom nepisanog pravila da se izborna regulativa ne menja u izbornoj godini.

Cenzus od pet procenata preskočila bi u sadašnjim apsolutističkim okolnostima sasvim retka formacija. Tako bi dobili parlament višestranačke Srbije u kome bi sedeli poslanici dve vladajuće partije, SNS-a i SPS-a.

Predsednik bi da predupredi takav scenario. Spreman je na manje mandata, ali kome bi da ih prepusti? Svakako svojim satelitima kojima bi – ako zatreba, a zatrebaće – naprednjaci po predizbornoj komandi prebacili neophodan broj glasova za olakšani prelazak cenzusa. SNS to sasvim malo košta.

Jeste niži cenzus „motiv za manje stranke”, kako kaže ministar Rasim Ljajić, ali motiv za šta? Da nekolicina dobije poslaničke plate, imunitet i pristup jeftinom skupštinskom jelovniku. Koje to male stranke imaju ozbiljne političke programe za reformisanje ove zapuštene zemlje?

Oboreni cenzus zamišljen je da politički minjoni upadnu u Vučićevu zamku. „Bacanje udice”, kako kaže Cvijetin Milivojević. Nahvatane na parangal, one će – na Vučićevu radost – u skupštini predstavljati marginalizovanu i kontrolisanu manjinu koju će u svakoj prilici, u svakom glasanju, prekrivati naprednjački cunami.

Predsednikova vizija je skupština bez autentične opozicije koja nije pripravna da aminuje sve poteze vlasti čiji je on apsolutni kontrolor. Vladar Srbije bi da smanjenjem cenzusa omogući da lažni opozicionari zamene prave. Da povremeno kevću a on zna da pas koji laje ne ujeda.

Vučić će se hvaliti da su u parlamentu samo njegovom milošću, pa će poslanička ikebana, koja je naprednjacima opozicija koliko i Vulin, obezbeđivati privid parlamentarizma. Predsednik ima još jedan plan: da stranke koje bi u skupštinu ugurao obaranjem cenzusa jednokratno upotrebi kako bi parirao bojkotu opozicione većine.

Vučiću se bojkot nikako ne dopada. Baca lošu senku. Razbija iluzije o demokratiji. Opozicija bi mogla da delegitimizuje vlast i natera EU da posluša Emanuela Makrona i da kao apsolutni prioritet članstva postavi pravnu državu, nezavisne institucije, slobodu medija.

Političke snage okupljene oko Saveza za Srbiju odlučne su međutim da ne odustanu od bojkota. Pokret slobodnih građana najavljuje da će im se gotovo sigurno pridružiti kako bi Vučiću zagorčali pobedničko slavlje.

Opozicija želi da Srbija i svet vide da je car go. Sa problematične demokratije skidaju smokvin list. Pokloniće Vučiću Pirovu pobedu koju politički sitniš neće moći da zakamuflira.

„Ja sam uvek u pravu”, ponoviće predsednik uz neki neobičan poluironičan osmeh, ali skupština, onako kako je šef SNS-a planira i zamišlja, nije ništa drugo do potemkinovski parlament.

Komentar prenet sa portala Politika.