Kratki tekst o američkim izborima

23. October 2020.
Kakvi su ulozi na predstojećim predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama? Verujem da sve može stati u jednu reč: „normalnost“. Ali dok ispisujem tu reč, osećam nelagodu. Kod ljudi iz istočne Evrope moje generacije ona oživljava neprijatna sećanja na „normalizaciju“ u Čehoslovačkoj 1968. godine, kada su Sovjetski Savez i njegovi (danas bismo rekli) „koalicioni partneri“ izvršili invaziju, ugasili Praško proleće i vratili staru garnituru na vlast.
Election 2020 Pence
Foto: Beta/Jetta Fraser/The Blade via AP

Piše: Branko Milanović

Postoji još jedan razlog za nelagodu. Sjedinjene Države ni pre Trumpa nisu bile u najboljem stanju. Upravo ta prethodna „normalnost“ je Trumpa dovela na vlast. Ovde nije zgoreg osvežiti pamćenje. Sjedinjene Države su u mandatima George W. Busha započele nekoliko ratova koji su destabilizovali Bliski istok i usmrtili, prema nekim procenama, pola miliona ljudi. U mandatu istog predsednika odigrala se jedna od najvećih ekonomskih kriza posle Velike depresije. Njegov naslednik u Beloj kući odobrio je finansijsku pomoć bankarima koji su krizu izazvali, proizveo haos u Libiji i zanemario desetkovanje srednje klase u Americi.

Šta je tu „normalno“? Ipak, može se tvrditi da postoje i neke suštinske razlike, pored odnosa prema krizi izazvanoj pandemijom kovida-19, na koju je Trumpova administracija reagovala izuzetno neodgovorno i cinično, uglavnom je ignorisala i tako doprinela smrti gotovo četvrt miliona Amerikanaca. Prva važna razlika je u tome što bi Trumpov odlazak okončao svakodnevne okršaje sa novinarima, političarima, glumcima, privatnim licima, TV producentima, praktično sa svakim ko mu se nađe na putu. Dolazak nove administracije bi zaustavio i neodgovorno potpirivanje razdora između različitih grupa Amerikanaca zarad opstanka na vlasti. To bi bio kraj otvoreno rasističkih istupa najviših predstavnika administracije. I ideja o postavljanju aligatora na granice da spreče ulazak izbeglica bila bi zaboravljena.

Na spoljnopolitičkom planu to bi dovelo do popuštanja napetosti u odnosima sa Kinom. Trump je produbio tenzije u odnosima između dve zemlje i biće potrebno dosta vremena da se ti odnosi poprave. Ponašanje kojim implicira da je pandemija kovida-19 kineska zavera sa ciljem da se on svrgne s vlasti veoma je opasno. Američki odnosi sa Kinom neće se vratiti tamo gde su bili pre Trumpovog dolaska na vlast, ali bar će se smanjiti izgledi da dve nuklearne sile zarate.

Šta bi mogli biti pozitivni doprinosi te nove „normalnosti“ – da ne nabrajamo samo ono što Bidenova administracija „neće“ raditi? Tu nemamo mnogo razloga za optimizam. Ne samo zbog Bidenove političke karijere od pola veka u kojoj nema baš mnogo svetlih trenutaka, već i zbog dominantnog narativa koji liberalni establišment prihvata. Taj establišment pored predstavnika demokratskog centra uključuje i mnoge republikance. Prema ovom narativu, sve što je bilo pre Trumpa bilo je savršeno, a onda se odjednom sve srušilo. Osim što je netačan (iz već pomenutih razloga), takav narativ je i opasan jer navodi na zaključak da nema potrebe da se bilo šta menja. Sjedinjenim Državama su neophodne promene kojima će se rešiti problemi distribucije bogatstva, elitističkog obrazovanja, disfunkcionalnog sistema zdravstvene zaštite, plutokratskog političkog sistema, propale infrastrukture, osipajuće srednje klase, nekontrolisanih monopola. Ko će te promene da sprovede? Ovih dana se često priziva novi Roosevelt. Može li Biden odgovoriti tom zadatku? Ne treba zaboraviti da su mnoga od Rooseveltovih postignuća bila moguća pre svega zahvaljujući duhu saradnje između klasa koji je izgrađen za vreme rata. Danas nemamo ništa slično – i nadamo se da neće biti potreban rat da bi se duh saradnje obnovio.

Tako, posle malo razmišljanja, dolazimo do zaključka da od (verovatno) nove administracije treba tražiti ne povratak „normalnosti“, već najtemeljniju reviziju državnih politika posle one koju je Reagan sproveo 80-ih godina (u suprotnom smeru). Amerika je često imala sreće i uspevala je da iznenadi svet neobičnom sposobnošću da pronađe izlaz iz naizgled bezizlaznih situacija. Zar nisu govorili za Trumana da je previše mek? Za Kennedyja da je neiskusan? Za Roosevelta da je izdanak visokih klasa? Pitanje glasi: hoće li Biden uspeti da iznenadi svet – i samog sebe?

Global inequality, 19.10.2020.

Preveo Đorđe Tomić

Tekst je prenet sa portala Peščanik.

Share